Mirjana Bobić Mojsilović

Engleska je u šoku. Sve tamošnje novine na naslovnim stranama donose ekskluzivnu vest da je nekoliko labudova, te predivne ptice koje su pod zaštitom države , koje pripadaju kraljici I koje su ukras londonskih parkova i Temze, pojedeno. Na fotografijama se vide skeleti ptica i njihova polomljena krila.

Pojeli su ih ljudi, a ne neke divlje zveri, a kako pišu engleske novine radi se o doseljenicima iz Istočne Evrope. Naime, skeleti ptica nadjeni su pored šatora u kojima su spavali došljaci iz Rumunije i Poljske, a to se dalo zaključiti i po tome što je pored kazana za kuvanje, nadjena i jedna rumunska Biblija.

Tako je ona srpska “Čorba od kanarinca” u velikom svetu dobila veće razmere i postala je čorba od labuda.

Glad, čak i uz Bibliju, nemoguće je obuzdati, a treći svet Evrope, koji sanja o boljim danima u bogatoj Evropi, ne mari za lepotu o kojoj su napisane najlepše bajke. Čorba je čorba, a labud je ptica.

Mogla bi ova bizarnost da bude predložak za esej o gladi, o jelu, o bajkama i simbolici labudova, ali je možda najzanimljivije pomisliti na Evropu u kojoj se ovo dešava. Apostrofiranje došljaka iz Istočne Evrope kao vinovnika divljaštva dosta govori o Novoj Evropi, ali i o statusu pridošlica. ”Možda je u njihovim zemljama dozvoljeno jesti labudove, ali u Britaniji je to zločin”, komentarisali su šokirani gradjani.

Ima Sioran divan esej o varvarima koji, zdravi, snažni i gladni stižu na obode dekadentog Rimskog carstva.

Nagon za preživljavanjem ruši sve norme – na Andima su ljudi jeli ljude, da bi preživeli posle avionske nesreće. U Londonu su ljudi (do duše iz Istočne Evrope, to jest- divljaci) pojeli labudove iz istog razloga.

Glad gospodari. Tako su gladni pojeli simbol lepote, nežnosti, ljubavi i gracioznosti. Pojeli su simboličkog princa i princezu , tradiciju i mit. Preživeli su.

Rečju, labudova pesma civilizacije .

Džon Lenon je svojevremeno, u jeku najveće slave Bitlsa, svojom izjavom da su Bitlsi popularniji od Isusa Hrista, izazvao ogromne kontroverze I burne reakcije javnosti. Posle je morao da objašnjava šta je hteo da kaže, te da je mislio na snagu pop kulture, koja stvara planetarne idole, ali je malo koga to moglo da razuveri da Lenon nije želo da uvredi ni Isusa ni hrišćane.

Iako je možda njegova izjava bila izraz opijenog ega, činjenica je da je Lenon nagovestio smer u kome će ići savremena kultura – idoli i idolatrija jesu obeležje ove ”zapadne pustolovine čoveka” u poslednjih šezdesetak godina.

Sada, skoro trideset godina posle njegove smrti, dogadja se neverovatna stvar – ne samo da su Bitlsi i Lenon memorabilije postale skupoceni predmeti na aukcijama širom sveta, da njihove prve ploče sa autogramima dostižu astronomske cifre, a da su naočari ili kape koje su nosili postali fetiši obožavalaca, nego je sada i pramen Lenonove kose, sa njegovim autogramom I posvetom frizerki koja ga je šišala, pronudjen na jednoj aukciji u Engleskoj za nekoliko hiljada funti.

Tvrdnje obožavalaca da je Džon Lenon postao jedna ikona, sada dobijaju na težini – Lenon postaje neka vrsta sveca – a delovi njegovog fizičkog tela, postaju skupocene relikvije savremene pop kulture , u kojoj reč obožavanje nije ni preterana ni suvišna.

Savremeni mediji stvorili su bezbrojne idole kojima se klanjaju i koje obožavaju “sledbenici” diljem zemaljske kugle, bez obzira da li se radi o zvezdama iz oblasti zabave ili iz oblasti politike.

Kupiti pramen kose nekoga ko je umro - govori i o opsednutosti zapadne civilizacije telom, to jest o opsednutosti trošnošću fizičkog tela, te o pokušaju da se preko njega bude ”u komunikaciji sa idolom”. A činjenica da se savremene ”relikvije” ne razlikuju suštinski od onih koje se čuvaju u crkvama, samo dokazuju ”religiozni” karakter odnosa izmedju pop kulture i njenih konzumenata.

Kad je Isus Hristos postao “super star” – dobio je konkurenciju.

Andjelina Džoli I Bred Pit, slavni holivudski glumci, u poslednje vreme pažnju javnosti sve više skreću svojim čudnim privatnim životom, nego svojim ulogama. To se zove marketing, a svaki njihov korak budno prate reporeteri iz celog sveta. Najnovija vest glasi da su ovi srećni roditelji troje usvojene dece iz Trećeg sveta i jedne biološke ćerke, odlučili I na sva zvona obznanili da će Božić sa svojim decom proslaviti u znaku multikulturalnosti – to jest da će slaviti i Deda Mraza, ali da će se setiti i svetkovine Meseca. Nema ničeg spornog u ideji da se u mulitikulturnoj porodici vodi računa o različitim kulturama I običajima zemalja iz kojih potiču usvojena deca, ali ima nečeg spornog u činjenici da se o tome obaveštavaju mediji.

Andjelina Žoli je ambasador Unicefa, te se ova njena privatna osetljivost na temu multikulturalnosti može čitati i kao njen politički zadatak.

Multikulturni Božić, za multikulturnu porodicu, a sve to objavljeno u novinama, jeste jedna čudna stvar- ideja o tome da se od vlastitog života napravi primer za ugled, sa političkom pozadinom, novitet je u domenu holivudskog marketinga. Politička korektnost u privatnom životu, ispod božićne jelke, o kojoj se obaveštava javnost, jeste pokušaj da se od privatnog života napravi političko – propagandni projekat.

Tako se čitav život ispostavlja kao zadatak, kao uloga – javnost je uključena u priču na bizaran način – šta vredi da išta radimo, ako za to niko ne zna? Otuda je privatan život, bez obzira da li se radi o bizarnostima I sunovratima holivudskih zvezda, ili o njihovim plemenitim i politički korektnim potezima, postao ključ javne egzistencije. Otuda , životi kojih nema u medijima, o kojima ništa ne znamo, kao da i ne postoje. Da im je samo dala poklone, slavila Mesec i izljubila svoju decu , a da o tome javnost nije bila obaveštena, tog famoznog Božića kao da nije ni bilo.

Na astalu medija – sve je u igri. Pažnja javnosti postaje mera svačije veličine. Zato nije čudo što je na ponudi sve – od donjeg veša i seksualnih sklonosti, preko navika u ishrani, do sopstvene dece.

Nova godina je počela, a odasvud nas zasipaju proročanstvoma raznih astrologa, jasnovidaca I jurodivih sa svih strana sveta, o tome kako će nam biti. Atentati na svetske političare, poplave, zemljotresi, nesreće planetarnih razmera, pa čak i rezultati predstojećih srpskih predsedničkih izbora, pojavljuju se kao udarne vesti u novinama.

Potreba čoveka da sazna budućnost, stara je koliko I svet, ali je sa projektom “globalnog sela“proricanje budućnosti postalo neka vrsta masovne zabave, instant rešenje za svako loše raspoloženje, nedoumicu ili brigu. Otuda su se na televiziji odomaćili proroci koji gledaju u horoscope, brojeve, pasulj i karte, na internetu su sajtovi iz oblasti ”Zone sumraka”, posle pornografskih – najposećeniji, a sve češće se u novinama izmedju redova može pročitati da glad sa “jasnom budućnošću” nije ospesija samo malih ljudi – naime I veliki državnici, izgleda, imaju svoje proroke, bele magove I ljude iz oblasti ezoterije koji im pomažu u vodjenju velikih svetskih poslova.

A to samo treba da dokaže da je sve determinisano, unapred odredjeno, i da čovek svojom voljom, kolika god ona bila, ne može ništa da promeni – snaga pojedinca, pa čak i velikih grupa, smešna je pred snagom strašnih i zloslutnih planeta koje gospodare našim sudbinama. A, ako je sve već unapred dato i zapisano, zašto bi smo želeli to da znamo – kad već ništa ne može da se promeni? A ako nešto I može da se promeni – onda se proročanstvo ne ispunjava.

Neki ”jasnovidac” je ovih dana prorekao da će se voda u jednom malom gradu zagaditi opasnim bakterijama i da će hiljadu ljudi teško oboleti. Najmanje što je “prorok” mogao da uradi je da bar kaže ime tog grada, kako bi se tamo povelo računa o vodi. Ali ne – od “spasavanja od sudbine” monogo je važnije da prorok bude u pravu. O globalno najavljenom satentatu na Putina, da I ne govorimo.

Za one koji veruju da su savremeni mediji, izmedju ostalog, I moćna sredstva dezinformacije, evo predloga za razmišljanje.

Da li čitava ova planetarna industrija proroštva u stvari služi da nas drži u permanetnom strahu od onoga ”što će biti”? Jer, kada ne živimo u sadašnjosti, mi smo idealno energetsko polje za manipulaciju svake vrste.

Evropa se ne šali –restriktivni zakoni kojima se uredjuje “bolji život” samo jedan drugi stižu, a zakoni kojima se pušenje iskorenjuje sa javnih mesta stižu I do naših granica. U mnogim evropskim zemljama zabranjeno je pušenje svuda, čak i u restoranima- pasivni pušači , to jest oni koji udišu tudj duvanski dim, ni krivi ni dužni, takodje postaju žrtve duvanskog dima – zakoni ove vrste, dakle, služe zaštiti ljudskog zdravlja . U tom smislu , zabrana pušenja u sredstvima javnog prevoza, u kancelarijama, čekaonicama i slično, može da se razume i podrži – ali zabrana pušenja u restoranima, za mnoge pušače predstavlja atak ne samo na ličnu slobodu, nego pre svega na ideju uživanja. Kafana tome I služi – romantičarsko-boemski koncept slobodnog vremena i uživanja redukovan je ovim novim stavom na nešto potpuno suprotno duhu kafane – kafana se pretvara u neku novu vrstu menze u koju ljudi idu da bi se hranili.

Birokratski duh evropskog zakonodavstva previdja tu činjenicu života – kafana nije priča o zdravoj hrani I zdravom vazduhu, to nije priča o vazdušnjoj banji i dijeti, već o strastima. A strasti su proterane iz javnog prostora, ukoliko nisu dirigovane. U “Velikom bratu” može i seks, ali pušenje u kafani ugrožava decu. A šta će deca u kafani?

To i jeste paradoks savremene kulture – zabraniti pušenje, ali uvaliti mnogo tableta sa sedativima, uključujući i one uz koje se prekida pušenje . Aseptiozovati život, stvoriti manje aljkave zavisnosti, to je priča o savremenim prividima, o novom licemerju koje je suštinski mnogo opasnije nego što na prvi pogled izgleda.

Možda će nekome pasti na pamet da donese zakone po kojima se zabranjuje muzika u kafanama – jer ima onih koji ne podnose muziku? Možda će neko zabraniti točenje alkohola u kafanama, a nije nezamisliv ni zakon kojim će roštilj, škembići i ljuta papričica biti pod restrikcijom?

Uredjenje javnog prostora , u najširem značenju tog pojma, nužno navodi na pomisao da je savremenom zakonodavcu cilj da uredi “unutrašnji prostor” pojedinca. Zdravo društvo je kontrolisano društvo.

Prenemaganje civilizacije, to jest njena dekadencija, ogleda se i na tanjiru. Hrana kao statusni simbol, otkako je sveta i veka, predstavlja ključ socijalnog razlikovanja. Bogati i moćni preterivali su za stolom ne samo u količini hrane koja im je služena, ne samo u raspojasanom obilju , načinu na koji su jeli, već pre svega u činjenici da su jeli ono što je običnom svetu bilo retko dostupno. Ptičije mleko i tome slično. Savremena pomodarska kuhinja koja je postala planetarni trend I ozbiljna industrija, u centar stavlja kuvara – nova kulinarska kreativnost od “šefa” pravi neku vrstu umetnika, čija se dela ne odlikuju samo istančanim ukusima, več pre svega likovnošću tanjira koji vam se servira.

Tanjir tako postaje i poslastica za oko, a artificijelnost posluženja koje izgleda poput kakve slike – skulpture, možda govori I o žderačkoj prirodi savremene kulture, o stavu prema umetnosti koja u ovo brzo vreme odustaje od ideje večnosti, koja traje kratko, tek nekoliko trenutaka i koja mora biti pojedena.

Predimenzionirani tanjir postaje neka vrsta novog slikarskog platna – prostora za “instalaciju” umetnika sa varjačom. Zalogaj na sredini, ukrašen i išaran mlazom sosa poručuje i nešto drugo – otmenost ne samo da mnogo košta, ne samo da i hrana danas mora da ima potpis “dizajnera”, nego i da je glad u savremenim pomodarskim restoranima nešto što je nevaspitano. Otuda su porcije minijarturne i pompezne. Otmeni ljudi nisu gladni, i njima je večera “za na zub” sasvim dovoljna. Sirotinja želi pune i ”aljkave” tanjire koje ne dizajnira niko. Bogati, moćni i dekadentni zapravo jedu potpis ”kuvarskog dizajnera”. Otuda ova priča o savremenim tanjirima pomodne kuhinje jeste paradoksalna tačka savremene kulture koja vapi za potpisima. Upravo ta ideja da život mora da bude ”dizajniran” to jest potpisan – od cipela, preko vode i fotelje, do izgleda tanjira u kafani, govori o tužnom idealu savremene egzistencije obesnih.

Savremeni pomodar tako postaje neka vrsta simboličkog pokretnog bilborda za tudja imena. Čovek vredi onoliko koliko je tudjih ”imena” ne samo okačio na sebe , već i progutao.

Kablovska televizija postala je masovna pojava I u Srbiji, i to je dobro – za svoje pare čovek može do mile volje da brlja po daljinskom upravljaču. Demokratičnost ogromnog izbora, omogućava višeslojnu informisanost kao i mnogostruku zabavu. Neka savremena istraživanja danas pokazuju da se televizija tako I gleda – beskonačno menjanje kanala, skakanje sa istorije starog Egipta na porniće, pa zatim na domete vaskularne hirurgije, potom na modu, pa na film koji ne obećava, zatim na lokalne političke panel diskusije, pa na “dokumentarne serijale” o tome kako žive bogati I moćni.

I sve bi bilo kao na televiziji, da granice izbora ne drže u svojim rukama vlasnici kablovskih mreža. Upravo u tom malom detalju leži sva nemoć gledalaca, to jest kupaca rečenih paketa. Radi se, naime, o svojevrsnoj uceni televizijskih kablovskih inkasanata, koji, bar kako nam ovo relativno kratko iskustvo govori, mogu da divljaju sa svojim programima kako im je volja.

Na primer, kablovska mreža SBB je bez ikakvog obrazloženja ukinula najbolji program iz masovne ponude – BBC prime, jedini program uz koji pametan čovek može da provede i deset sati dnevno, a da se ne oseti kao da je ulupao vreme. Samo se pre nekoliko dana umesto tog programa u mreži pojavio neki domaći koji nudi crtaće i trećerazredne filmove.

Oni koji su se “navukli” na engleski humor, serije, obrazovne emisije, kvizove, i programe o uredjenju bašti i stanova, moraće da plate dodatnu tarifu.

Ko ne želi da plati dodatni prozor u svet , ostaće u takozvanom “balkanskom moru neograničenih mogućnosti” sa stotinama lokalnih kanala na kojima se vrte “jasnovidci svih vrsta”, te beskonačno ponavljanje već vidjenog. Kablovske gazde malo po malo smanjuju ponudu dobrih programa, puneći prazna mesta glupostima, za koje ljudi takodje plaćaju ”stanarinu”, i na to postepeno ”ukidanje sveta” niko ne može da utiče.

I sve vodi ka tome da se dažbine za kablovsku televiziju neprestano uvećavaju – za one koji žele da izadju izvan granica beskonačne lokalne ponude , kabl postaje potencijalna noćna mora.
Princip “imao pa nemao”, gazde kablovske televizije su počele bezočno da naplaćuju, i u toj stvari mušterije nemaju pojma šta kupuju.

Ovih dana svet je uzdrmala vest da je u Nepalu uhapšen jedan indijski hirurg koji je organizovao lanac kradje bubrega. Inače, Indija je zemlja u kojoj su teške operacije postale veliki biznis – ljudi iz celog sveta idu u tu zemljju da za male pare povrate zdravlje.

Ali, ova u isto vreme i bizarna i morbidna vest, o doktoru, lovcu na bubrege, samo je, sioranovski rečeno, kratak opis raspadanja ovog sveta. Frankenštajnovski karakter savremene civilizacije, a ako hoćete - i savremene medicine, sada dobija svoje dramatične, skoro trilerske obrise. Kradja organa postaje simptom teške moralne I duševne bolesti ove civilizacije toliko opterećene zdravljem. Ubijati zdrave ljude, da bi se iz njihovih tela vadili potrebni rezervni delovi za bolesne, predstavlja poslednji korak ka sveopštem ambisu.

Dekompozicija ljudskog tela, da bi se drugo učinilo funkcionalnim, paradoksalno - od svakog čoveka pravi i žrtvu i pacijenta, a glad za novcem, ali i za zdravljem (to jest životom) od čoveka pravi hodajući plen. Tako zakon džungle, i bukvano i simbolički postaje vrhunska vrednost – predatori love ljude da bi se medicinski nahranili njihovim organima. Čovek ne mora biti bukvalno pojeden da bi se ovo što se dogadja moglo nazvati ljudižderstvom.

Nagon za preživljavanjem, a u ovom slučaju nagon za zdravljem, i nagon za bogaćenjem, danas možda samo u Indiji, a sutra svuda oko nas, uništava ideju ljudskosti.

Ispostavlja se, u krajnjoj instanci , da pravo na život imaju oni koji plate. Sa druge strane, kad glad za bubrezima, očima, kožom, srcima ili jetrama, postane planetarna, čovek će čoveku stvarno biti vuk. Izlazak na ulicu zaista će biti silazak medju zveri.

Zvuči zaista kao apokalipsa, koja nije samo pledoaje za neverovatan naučnofantastični roman, već predstavlja realnost ovog mračnog vremena.

Jedan od najmoćnijih industrija na planeti – farmaceustka, suočava se ovih dana sa izvesnim krahom te “lekovite bajke”. Pošto posle dvadeset godina zaštićenost patenata ističe, druge kompanije imaju pravo da prave iste ili slične lekove pod drugim imenima I za mnogo manje novca, pa su veliki farmaceutski gigantic, navodno u panici.

Priča o farmaceutskoj industriji u poslednjih dvadeset godina zapravo I nije toliko priča o lekovima koliko o njihovom marketingu. Tačnije analitičari tvrde da je farmaceutska industrija primenila holivudski metod u marketingu svojih proizvoda. Naučnici postaju žrtve velikih farmaceustkih producenata, koji žele da proizvode lekove koje tržište ”želi”, baš kao da su u pitanju holivudki filmovi, uključujući čak i ideju o “nastavcima”. Farmaceutski blokbasteri proizvode sopstvene nastavke. Dakle, tačna je ona holivudska istina da možete praviti sve ljude budalama sve vreme, samo ako imate pravu reklamu I dovoljno veliki budžet.

Ono što ovih dana otkriva američka štampa je da farmaceutski bosovi nisu apotekari , nego trgovci koji razumeju i kreiraju tržište. Otuda se tržišna ponuda onoga što zadovoljava potrebe savremenog čoveka – sve više pilulizira , a atraktivno pakovanje I agresivna reklama čine da poverujemo da će sa vijagrom biti seksa (a niko ne kaže da je opasna za srce), da se upotrebom pilula na bazi jabukovog sirćeta može oslabiti, a da tablete E vitamina posle 20 dana daju 76 odsto poboljšanja na koži lica.. Savremeni čovek je dakle rob reklama, a preko njih postaje zavisnik od sumanute farmaceutske ponude. Lekova je sve više, a ljudi su sve bolesniji.

Spretni trgovci su se dosetili da umesto jedne pilule viagre na primer, koja se pila samo onda kada se želeo seks, sada na tržište iznose novu verziju iste stvari, vernu blokbasterskom modelu – nova pilula Cialis, pije se svakog dana.

A to i jeste ideja globalne mreže , koja sve više podseća na paukovu–uhvaćeni smo , ili preko dalljinca, ili preko tablete. Jednog dana , koji uopšte nije daleko, prodavaće nam dnevnu pilulu za život, pošto će nas sa televizije ubediti da se bez nje polako gasimo.

Za Blic Zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović

Zdravlje se ispostavlja kao treća najvažnija tema na zapadnoj polulopti (posle novca i seksa), pa otuda nije ni čudo što stranice interneta posvećene ovoj temi spadaju u najposećenije. Radi se o tome da su savremeni mediji nametnuli zdravlje – tačnije strah od bolesti, kao ključnu brigu savremenog čoveka – od kollono terapije, do detoksikacije preko stopala – savremeni konzument informacija o najnovijim dostignućima medicine, ali i o drevnim tehnikama za besprekorno zdravlje, jednostavno ne može da se opusti – opsednutost zdravljem, goni savremenog čoveka da neprestano razmišlja o tome šta jede, koliko vode pije, koliko vitamina i koliko grama zelenog čaja unosi dnevno u svoj organizam. Bavljenje ”svojim organizmom” tako postaje neka vrsta prinudne teme civilizacije znanja, a takozvano “varenje života” postaje opsesija savrermene kulture.

Želudac kao fokusna tačka jedne sistemske oblapornosti – koja i inače tera savremenog čoveka da hranom zatrpa svaku drugu glad, svodi ionako nesrećnu egzistenciju savremenog čoveka na nivo anatomije, histologije i mirkobiologije . Čovek je sve više samo telo, ali se ono sve više sada posmatra iznutra –a strah od mogućih bolesti visi nad glavom poput strogog razrednog starešine, i tera civilizaciju masovne komunikacije da neprestano osluškuje telesne funkcije, da se pipka i proverava da li je došao “red na nas”. Tako se, filozofski, život svodi na zastrašujuće očekivanje bolesti. Sa svih strana nešto preti – bacilli u gradskom saobraćaju, poljoprivredno djubrivo na voću i povrću, gljivice na žitaricama, hlor u vodi, antibiotici u mesu.

Ispostavljanje zdravlja kao ključne teme savremene kulture, u stvari je proizvelo jedan fascinantan fenomen –civilizaciju pacijenata, od koje živi moćna farmaceutska industrija.

Paradoks i leži u tome što je zdravlje uslov za srećan život, ali strepnja i strah uvod su u bolest – od depresije do raka. Tako se zatvara taj začarani krug , u kome, u ionako ubrzanom vremenu, ostaje vrlo malo prostora za ono što bi se moglo nazvati stvarnim životom, bez indukovanog straha i panike.