ZA Blic Zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović
Da ni savremeni heroji nisu više ono što su nekada bili, govori jedna fenomenalna pričica koja se ovih dana stidljivo prošvercovala kroz naše medije. Reč je, naime, o novom životu našeg pilota koji je u vreme bombardovanja Srbije, oborio onaj čuveni nevidljivi američki avion. Pilot heroj, koji je srpskoj javnosti takodje bio nevidljiv, svih ovih godina, pronadjen je ovih dana kako mesi kore i pravi oblande. U novi život ušao je silom prilika, jer je bio tehnološki višak u vojsci, i umesto da sa svojim siboličkim trofejem šparta po političkoj i javnoj sceni, ovaj mudrac je zaključio da je život čudo i da samo treba pilagoditi mu se.
Za razliku od većine drugih ljudi koji su svoje ušešće u ratovima, revolucijama i demonstracijama višestruko kapitalizovali, ovaj heroj je odlučio da se na vreme povuče. Dok se drugi neprestano busaju u grudi i natrljavaju nam na nos svoje samoreklamersko herojstvo, tražeći od srpske javnosti simboličke ‘’spomenice” za svoj doprinos opštoj stvari, i od kojih decenijama u ovoj zemlji ne može da se živi (od partizanskih heroja, preko disidenata, do veličanstvenih boraca protiv Miloševića) ovaj čovek je fantazam slave, ordenja, svečanih akademija, ‘’spektakularne memoare” i moguću ogorčenost, zamenio stvarnim životom u kome, obučen u beli mantil, svojim rukama mesi svoju sudbinu.
I ta retkost, ta normalnost, ta žudnja za stvarnim životom, i njegovo nasmejano lice dok slaže kore za gibanicu, govore o njegovom ljudskom herojstvu više nego sva silesija tekstova o obaranju onog aviona.
Za Zoltana Danija , život se nastavio. To je dobar život, u kome pilot-heroj, poput zen mudraca, uzima sudbinu u svoje ruke. Ta sudbina je promenila boju – ona više nije maslinasto zelena, ona je bela.
I to je samo dokaz više da borac, ostaje borac. Pekar iz Skorenovca, jedna retka, dobra, optimistična priča.
