Mirjana Bobić Mojsilović

Hrvatski glumci su, kako javljaju novine, digli glas, kolektivno, protiv Severine, hrvatske pop zvezde, jer je ona u medjuvremenu postala i glumica. Igrajući u hit predstavi ”Čekajući svog čovika”, koju je režirao Jagoš Marković, i koja puni tamošnje pozorište, Severina je razljutila glumce. Oni traže, da se nekako, ako je to ikako moguće, Severini zabrani da bude glumica, jer im, tako, ova kontroverzna zvezda, uzima hleb, a nije završila državnu glumačku akademiju (a verovatno uopšte nije završila ni jedan fakultet?).

Ima li većeg dokaza da Hrvatska nije spremna za Evropu, od ovoga? Da li možete zamisliti nemačke glumce koji se bune jer je Fazbinder igrao u svojim ranim filmovima, a u jednom je angažovao i svoju majku? Da li možete zamisliti engleske glumce koji se bune što Madona igra ne samo u filmovima, nego i u nekim predstavama na Vest Endu? Kako se to dobija potvrda da se postane umetnik u malim i siromašnim kulturama? Diplomom zvanične akademije? Setimo se samo kako su godinama i Nedu Arnerić u Srbiji, umanjivali kao glumicu, jer nije završila akademiju, a evo je ovih dana kako briljira u predstavi ”Igra parova” u BDP.

Samo u skučenim duhovnim sredinama, kažnjivo je prelaženje iz jedne oblasti u drugu: samo u kulturnim palankama bilo koja Severina može biti optužena da drugima uzima hleb, bez obzira da li se radi o glumi, pisanju knjiga i drama, novinarstvu, režiji ili o pevanju. Samo u duhovnoj provinciji, čovek mora da bude kanonizovan da bi mogao da opstane, a sloboda u oblasti kreativnosti, kažnjiva je. Podela na amatere i profesionalce napravljena je unapred, pre svakog dela.

Jauk državi, da zabrani bavljenje umetnošću, onima koji nisu završili škole za to, predstavlja povratak u ”bolju prošlost”. Na Balkanu, na žalost, ništa novo.

Pre neko veče, u jednom običnom delu Beograda, u kome žive obični ljudi, policija, naoružana crvenim svetlećim pendrecima u stilu džedaja, i sa dosta ljutim pogledima, zatvorila je celu ulicu, a sa njom i skoro čitav kraj, kako bi neki bumbar, političar, mogao na miru da izadje iz kafane. Od državne važnosti je, naime, da bumbar iz kafane udje u službeno vozilo, i zato se parališe ceo kraj.

Pa ako je već takvo obezbedjenje potrebno za tako važnu ličnost, onda je logično zapitati se – šta takav bumbar, zbog koga se zatvara ulica, uopšte traži u kafani u običnom kraju u kome žive obični ljudi, beogradske komšije? Zašto ne ide u neku kafanu koja se nalazi u kraju koji je ionako pod policijskom stražom, tamo gde žive i izlaze važni, poput njega?

E, ali to je večito pitanje o političaru i narodu. Političar voli da se umeša u narod, da sidje u narod, da se spusti medju običan svet. Jer, samo u susretu sa običnim svetom njegova simbolička moć može da se vidi. Zato se zatvaraju ulice, zato se on i simbolički i stvarno ogradjuje od običnosti, bez koje, medjutim, izgleda da ne može.

Tako se ta vidljiva ikonografija moći pretvara u čistu značenjsku besmislenost – šta će mu sva ta pompa, ako je sve učinio da ga niko ne vidi, da bude tajanstven poput fantoma, kome niko nije video lice? Kako će se njegova pompezna moć videti, kada nema sa čime da je uporedi, osim sa praznom i zatvorenom ulicom? Praznina je njegovo simboličko ogledalo. I kafana je bila rezervisana samo za njega. Zašto onda, lepo, nije ostao kod kuće. On silazi medju ljude, ali se prethodno pobrine, da ljudi budu sklonjeni.
Ali, praznu i zatvorenu ulicu, ima tamo gore, na Dedinju, gde ionako retko ko prolazi peške? Silazak u grad, i zatvaranje čitavog kraja, predstavlja obest kakva je moguća samo u divljačkim zemljama.

Zauvek mlad, čini se da je jedan od najdominantnijih i u svojim posledicama, najmorbidnijih imperativa savremene kulture. Vekovni san čoveka da pobedi biologiju i silu gravitacije, u savremenoj kulturi u kojoj dominira skalpel, kao sredstvo za postizanje nemogućeg cilja, danas dobija svoje dramatične obrise. Otuda nije čudo što se uspešna biografija, po današnjim standardima, ne može zamisliti bez učešća estetskog hirurga, bez artificijelnih obrada lica i tela, kako bi ona dobila što savršenije obrise, i što mladji izgled. S obzirom na činjenicu da je pomama za večnom mladošću, potpirivana medijiskom kampanjom nezapamćenih razmera, postala neka vrsta novog globalnog ludila, pitanja o etici savremene civilizacije roje se kao muve pred kišu.

Čini se da je, simbolički, na delu obrnut proces od onoga koji smo gledali u naučno fantastičnim filmovima, i čitali u SF literaturi. Napredni um zamišljao je budućnost kao vreme u kome će naučnici raditi na tome da od robota naprave čoveka – ali dočekalo nas je iznenadjenje – od čoveka se pravi robot. Sva ta današnja moderna tela napunjena najlon kesama, to jest silikonima - u grudnom košu, ustima, na obrazima, zadnjicama pa čak i u polnim organima, govore o tom morbidnom, obrnutom smeru. Prividno zaustavljanje starenja, pretvara se u zaustavljanje života – ljudska tela, iako u medijima proglašena idealima savršene lepote, sve više su simbolička strašila – ono što su nekada bili ljudi od slame, danas su ljudi napunjeni plastikom.

Prosto je neverovatno da se ni jedan ekološki pokret koji se bavi očuvanjem zemlje, čistoćom jagoda i zelene salate, nije setio da pokrene kampanju za očuvanje čoveka. Šta će telu punom plastike, jagode koje su gajene na organski način?

Ili se i u jednom i u drugom slučaju radi o tome da u savremenim uslovima i zdrava hrana i ”večna mladost” i ”prava lepota” mogu biti privilegija samo onih koji imaju mnogo novca?

Za Blic Zabavu

Kontra

Mirjana Bobić Mojsilović

www.mirjanabm.com

Globalna kultura teži da uniformiše, pre svega preko medija i u medijima, pa otuda nije čudo što se od Vankuvera do Tokija na televiziijama prikazuju isti program i, to jest isti formati – od Milionera, Idola, preko Big Brothera, do muzičkih emisija i natročito MTV. Upravo sa tim programom najčuvenije muzičke mreže na svetu, dešava se jedan neverovatan paradoks. Svako ko ima kablovsku televiziju danas u Srbiji, može da gleda samo MTV namenjen ovom delu sveta – slovnečaki i hrvatski MTV, reklame ne rumunskom na Nacionalnoj geografiji ili na Diskaveriju. Upravo na ovom malom detalju, koji jedva ko da je i primetio, sreću se globalni i parcijalni pristup. Tačnije, globalizam teži da obuhvati što veće prostore ne samo u geografskom, nego i u duhovnom smislu, a zatim se dogadja čudna pojava – za male zemlje i male narode, naročito za one koji su nekada bili ispod Gvozdene zavese, ili za one koji su do skora ratovali na Balkanu, primenjuje se jedna sasvim nova getoizacija, koja je dobro prikrivena internacionalnim karakterom pomenutih kanala. Čist dokaz da politika ima svoje moćne prste duboko uvaljane u testo zabave. MTV za balkanske zemlje, jeste neka vrsta prinudnog muzičkog bratstva i jedinstva, nešto što smo već videli, nešto što smo gledali. Uskoro će i Srbija biti u toj šemi, pa će pod patronatom Velikog brata MTV, Srbi, Hrvati, Bosanci, Slovenci jedni drugima objašnjavati šta se sluša u svetu, a ponekad će pustiti i neku lokalnu muzičku veličinu. U medjuvremenu, možemo svi lepo da naučimo rumunski jezik, gledajući reklame na ovom divnom, komšijskom, romanskom jeziku.

Ne znam samo zašto nam je za sve ovo bio potreban MTV. Sve to, samo malo bolje i sa malo više duše, razloga i smisla, imali smo i na JRT.

MTV tako postaje sredstvo za ponovnu provincijalizaciju Balkana.