Mirjana Bobić Mojsilović

Jedna reklama skrenula mi je pažnju svojim, suštinski, anti propagandnim sadržajem. Radi se o bilbordima za argentinsko vino, sa kojih nas, preko čaše sa vinom, na mnogim raskrsnicama, gleda jedan poznati karakterni glumac, i poruka ”Ispod argentinskog sunca”. (Ako se uopšte radi o reklami za vino, možda je u pitanju reklama za novi film, ili za novu pozorišnu predstavu?)Šta je problem sa ovom reklamom?

Vino je sinonim za zadovoljstvo, uživanje i bonvivanski odnos prema sebi i svetu, vino je ritual i simbol uzavrelih strasti, poezije i velike amplitude izmedju uznesenosti i suza. Bela Hamvaš tvrdi da se narodi mogu podeliti na vinske i rakijske narode, a budući da Srbi spadaju u ovu drugu grupu, reklamiranje vina kod nas, moguće, predstavlja problem. Zato ova reklama ima kontra – efekte.

Odličan glumac, na bilbordu, medjutim, ima facu koja pre izražava gadjenje i mrzovolju, nego što će ikoga inspirisati da popije išta, osim čaše otrova. Umesto uživanja u vinu i sreće zbog same činjenice da je čaša sa dobrim vinom pred nama, imamo sliku umornog srpskog Hamleta, sa lošim varenjem, kod koga ne postoji dilema ”piti ili ne piti”, i čiji kiseli izraz lica kao da poručuje da je možda i vino (to jest groždje) kiselo. Uz to, čovek sedi sam pored čaše, ( a vino se pije u društvu, inače je ”gorko” solersko piće) i nije mu ni do čega, a sa fotografije – poruke, širi se ledeni dah samoće, neraspoloženja i gadjenja prema svim životnim sokovima (uključujući i vino). Doda li se tome i detalj da ekstremno bledoliki glumac sedi ispred čaše koja ga se ne tiče, i da na tom bilbordu piše da je sve to proizvod ”ispod argentinskog sunca”, obični posmatrač može da dodje do zaključka da je reklama – ni manje ni više nego velika laž.

Argentinsko sunce i vino, i srpsko reklamiranje, ispostavilo se u ovom slučaju kao veliki reklamni promašaj. Kad vidite ovaj bilbord, jedino što može da vam padne na pamet je da se dohvatite limenke sa pivom. To je, bez sumnje, bar prema reklamama, piće radosti.

Jedna domaća pevačica lakih nota snimila je, kako pišu novine, spot sa nedvosmislenim lezbijskim scenama, koje su navodno, šokirale publiku. Nije samo jasno da li je publika šokirana pornografskim ili lezbijskim sadržajem tog spota, iako je izazivanje šoka i bio cilj pomeniute ”umetnice”. Jer, ono što se naziva domenom zabave u savremenoj kulturi, sve više klizi ka pornografiji. Taj pornografski diskurs lako je čitati u spotovima savremene muzike (MTV), (neke od glavnih zvezda američke muzičke scene došle su direktno iz peeep show programa ili filmova za odrasle), a politički korektni seksualni kliše u poslednje vreme sve više je okrenut homoseksualnosti.

Dok se savremeni naučni programi trude da dokažu kako smo svi mi po malo homoseksualni, televizije su u udarnim vestima preplavljene scenama sa venčanja homoseksualnih parova i u Velikoj Britaniji. A naše televizije, masovno se okreću porno programima, odakle vas, čak i pre ponoći, ako ste neoprezni, zaskaču rasčerečena medjunožja i devojke ispalacanih jezika u strasnim zagrljajima.

Sa jedne strane, pornografski diskurs tako postaje dominanta savremene kulture – a to znači da objektiv javnosti zalazi u anatomsku ekspertizu tela, neku savremenu vivisekciju u kojoj obrijana ženska medjunožja predstavljaju fokusnu tačku na kojoj se prelamaju ekonomija, zabava i savremeni moral, a sa druge -poigravanje sa homoseksualnošću, u ovom trenutku, postaje ekonomski veoma kurentno, i najblaže rečeno – politički korektno. Tako je i Seka Aleksić, u pokušaju da bude sasvim moderna pop-folk diva, snimila pesmu o tome kako joj se svidja njegova devojka. Muškarci više nisu ”in”?

Dokaz više da je srpska javna scena – spremna za Evropu. U tom smislu možda može da nam odmogne istraživanje ”Durex”-a, po kome su Srbi seksualno najaktivniji narod na svetu, i tvrdnja američke seks-kolumnistkinje da su Srbi najbolji mužjaci.

Eto, na šta smo se napravili. Jedan menadžer tuče pevača uz pomoć svojih telohranitelja koji u tu svrhu koriste kundak (ili je bilo obrnuto, da je pevač nasrsnuo na menadžera), a zatim stiže i novi skandalozna priča o tome kako je trener psovao majku čuvenom košarkašu. A, na košarkaškom terenu videli smo prošle nedelje pravi mali barapski rat sa sve slomljenim nosevima, arkadama i krvlju junačkom koja je šljiskala po parketu.

Javna scena tako postaje samo ogledno dobro onoga što je dominatna emocija u srpskom društvu – mržnja i agresija kolo vode na svim planovima – od politike, preko novina do televizijskih intervjua. Sa druge strane, teško da se samo mediji mogu okriviti za ovu situaciju – nacija već pet godina svakodnevno gleda sapunice u kojima ima toliko ‘’slatkih emocija” i taj se kalem, ovde, očigledno teško prima. Uvek će se pre primiti idealna psovka, kroše i težak udarac, od svake pristojnosti, ugladjenosti ili lepe reči. U tom smislu, naše društvo teško je regrediralo, pa sada čak ni minimum onog što liči na civilizovanost, ne može da se prepozna.

Kao da se radi o nekom novom simboličkom i stvarnom ratu u kome je zauzimanje teritorija ( to jest prostora) postalo ultimativni model ponašanja. Kolektivno nesvesno sada plaćamo kao danak na ličnom planu. Zato toliko psujemo, zato se tako lako dohvatimo motke i tako brzo dižemo pesnicu u vis. Mnogo smo gladni i mnogo smo uplašeni. Zemlja u tranziciji ne poznaje suptilnost, i zato, tako sludjeni, plivamo u brlogu koji smo sami napravili. Rat svih protiv svih, izgleda da je logična posledica velikih idejnih i političkih poraza sa kojima se nismo suočili. Zato sada gledamo pesnice i slušamo psovke. To je kultura novih varvara. A varvari osvajaju tek onda kada jedno društvo stigne do najviše tačke sopstvene dekadencije, kaže Sioran. On nije, medjutim, predvideo jedan mali detalj – šta će da bude kada varvarsko društvo dotakne dno. Ko dolazi?

Slavna srpska umetnica Marina Abramović napravila je novi umetnički rad koji se zove Balkanski erotski ep, i taj performans, najavljen kao spektakularni, bio je izveden 8. decembra u galeriji Šon Keli u Njujorku. Umetnica je istraživala narodne običaje i došla do zaključka da je erotično igralo važnu ulogu u drevnim ritualima – Dodole su prizivale kišu samo pevanjem, ali ako je palo mnogo kiše, seljanke su izlazile na polja i dizale suknje da bi uplašile bogove.
Video rad ”Balkanski erotski ep”, prikazuje seljake i seljanke u srpskoj narodnoj nošnji : žene dižu suknje i pokazuju svoje erotske žbunove, dok su muškarci ponosno iz čakšira izvadili svoje ”crvene banove”. Kako se u savremenoj konceptualnoj umetnisti teško može izbeći politički diskurs, pogotovo ako ona dolazi iz predela u kojima je ”politika sudbina”, nema zbora da će ovaj rad, zbog svoje ”voajerske šokantnosti” izazvati i političke reakcije.

Za one nacionalno osetljive, a seriozne, to može da bude skrnavljenje srpskog nacionalnog bića i posledjni veliki podsmeh Srbima zarad čuvene libidinozne ekonomije u savremenoj umetnosti, dok za druge, koji imaju malo više širine, i smisla za humor, rad Marine Abramović može da predstavlja poslednji srpski odgovor savremenom svetu. Taj odgovor, u svakom slučaju, liči na poznati, prostački, srpski stav da se najbolji duševni odgovor na svaku pretnju koja stiže sa visina, bez obzira da li se radi o kiši, bombama ili ultimatimima, nalazi u čuvenim srpskim gaćama.

Podići suknju, ili isukati ”onu stvar”, simbolički je gest ponižavanja, obeznačavanja protivnika. Srpski odgovor, dakle, posle svega, nalazi se ispod sukanja i u čakširama.
Poenta je da ovog puta, sa Marinaom Abramović, koja i sama zadiže suknju, svet aplaudira toj srpskoj, paganskoj opscenosti.
Njojzi hvala.

Najveća pop zvezda današnjice, gospodja Madona, snimila je spot u kome glavnu ulogu igra njena dobro oblikovana zadnjica. Čini se da je taj spot i snimljen kako bi ova četrdesetosmogodišnja zvezda pokazala kako je njeno telo u savršenoj formi, to jest kako joj godine ne mogu ništa. A, pre nekoliko dana na nekoj gala svečanosti, gospodja Madona, pojavila se obučena u ljubičasti bodi – i čizme. Opet je njeno telo ( to jest njene noge i njena zadnjica) bilo u prvom planu.

To siboličko i stvarno ogoljavanje danas, potpuno je različito od onoga od pre petnaestak godina, kada je za potrebe filmske i drugih vizuelnih umetnosti, Madona stopirala potpuno gola.Ovo današnje svlačenje, nije dokaz Madoninog slobodoumlja, nego upravo suprotno – njenog dobrovoljnog ropstva. Najhrabrija žena prošlog veka pokazuje da su je, bez obzira na podignutu zadnjicu i čvrste butine, ophrvali strahovi kojima gospodari savremena kultura – strah od starosti, kao i strah da ne izgubi korak sa generacijom koja je moooogo mladja, govori o Madoninoj ljudskoj (ženskoj) prirodi, više nego bilo šta drugo – to je razlog koji ovu nesalomivu divljakušu popa, nagoni na ponovno svlačenje. I ona, kao i većina drugih žena, ne želi da bude odbačena zato što je stara, pa svojim telom, jedrim k’o u devojke, poručuje da je i sama žrtva savremenih estetskih i etičkih ideala.

Biti star danas smatra se teškom kaznom, nekom vrstom društvene bolesti, voznom kartom za smetlište, u jednom pravcu.

Slobodoumlje gospodje Madone, danas ne dobacuje dalje od najgorih ženskih časopisa, koji manje više potpiruju opasne teze – da je moćno telo samo reklamna poruka, i da godine jesu važne.. Kad ni ona sama, posle svega, ne veruje, u priču o biću, već samo o ”mladom telu”, šta ostaje milionima njenih (generacijskih) sledbenica?