Mirjana Bobić Mojsilović

Ni Šekspir nije evergrin. Gledajući ”Ukroćenu goropad” u pozorištu Boško Buha, pre neko veče, savremeni gledalac mogao je da se zabavi, mogao je da se nasmeje, ali je najjači utisak ostavila sama tema – u savremenoj recepciji tog dela, medjutim, sve izgleda daleko manje komično nego što bi trebalo da bude. Jer, idealna žena iz Šekspirovog vremena, jeste žena koja bespogovorno sluša svog oca i svog muža – svaka pobuna protiv takvog sistema društvene krotkosti, zaslužuje drastičnu kaznu, a žena koja se drzne da se protiv toga pobuni, jeste goropadnica, divlja zver koju bi trebalo dresirati, to jest ukrotiti. Kroćenje goropadi, danas se ispostavlja kao duboko antižensko štivo, kao dosta mračna poruka o idealnim odnosima medju polovima, u kojima kao vrhunsko i najuspešnije sredstvo, dominira strah. Žena se kroti pre svega strahom, a onda, ako treba, i gladju, izolacijom, lomljenjem volje – i tako, tek kada pristane da postane vlasništvo svog muža, ona zaslužuje društveni status, to jest ”miran život” poštovane supruge.

”Ukroćena goropad” danas se može čitati kao podrška nasilju nad svakom društvenom ”neprikaldnošću”, kao podrška osvajanju svake ”neosvojive teritorije” – a paradoks ovog Šekspira danas, leži u jednom daleko najmračmijem detalju – ukroćena goropadnica, postaje srećna tek kad je ukroćena.

Prenese li se ova teza na širi društveni konteskt, nije teško izvući očiglednu paralelu izmedju Šeksipirove junakinje i naroda trećeg sveta. Kad, uostalom, čitamo novine ili gledamo moćne svetske televizije – dolazimo do sličnog zaključka - ispada da su porobljeni, ukroćeni, okupirani narodi – srećni kad im silom, uvode ”demokratiju”, bar koliko i Katarina kad je muž dovede u red.

Moguće da je Šekspir, uprkos samom sebi, bio vidovit, i da je danas ovo njegovo delo simbolički ”ključ” za čitanje globalnih medija.

Pentagon je nedavno počeo sa posebnim programom za porodice američkih vojnika, razmeštenih po ratištima diljem trećeg sveta. Taj program je program smejanja bez razloga. Naučnici su utvrdili da je smejanje najbolja terapija za podizanje imunuteta, za smanjivanje stresa i opšte poboljšanje psihofizičkog stanja, te polaznici, a radi se uglavnom o ženama i deci američkih vojnika, uče kako da se cepaju od smeha, kako da se kikoću i šta je to grohot. Smeh, inače, utiče na bolji dotok kiseonika u organizam, a uz to predstavlja i jednu od idealnih unutrašnjih vežbi za stomačne mišiće. I zaista, kad bismo se setili da se više smejemo, ovaj svet bi izgledao drugačije, to je sasvim sigurno.

Ali paradoks ovog ozbiljnog, gorkog, namrštenog vremena, možda baš i leži u činjenici da je Pentagon, koji se prvi dosetio da oficijelno primeni ovu terapiju, predstavlja takodje centralu namrštenosti savremene civilizacije, mesto odakle kreću sve akcije koje milionima ljudi diljem zemaljske kugle ne da ne daju povoda za ikakav smeh, nego im samo stvaraju tugu i nesreću, izazivaju krv znoj i suze, i za sobom ostavljaju emocionalnu, moralnu i materijalnu pustoš.

Ali, možda ovaj mali bizarni detalj najbolje oslikava paradoks savremene civilizacije, koja uništava sve što joj dodje pod ruku – od ozonoskog omotača i brazilskih šuma, do ljudskog zdravlja i osnovnih moralnih kodeksa )interenet pedofilija, na primer)– a onda izmišlja lekove i zakone kako bi štetu popravila. Pentagonska ”šifra smejanje”, u ovom ključu, može da izazove samo kiseli osmeh, nikako grohot.

Kada čuveni Lari Flint, otac porno industrije, izjavi da je ”porno industrija ozbiljan novac, a ozbiljan novac zahteva ozbiljan biznis”, sagledavanje ove dominantne pojave savremene kulture dobija novu dimenziju. Pošto seks prodaje sve, ne mogu se više zamisliti ni reklame, ni filmovi, ni novine, koje računaju na ozbiljan biznis, bez seksualnog diskursa. Otuda pornografija, sa svim svojim proizvodima, postaje regularan ”dobar biznis” – jer jednostavno, u savremenom globalnom sistemu vrednosti, novac više ne smrdi, pa je privatno postalo opšte dobro, a količina inkasiranog keša, poput simboličkog aspirina, briše glavobolju zbog eventualnih moralnih dilema.

Dobar biznis, tako se ispostavlja kao eufemizam koji opravdava sve – dobar biznis danas je i šverc droge, i trgovina ljudima, i pornografija, i rat. Ako zvecka na kraju, muzika je savršena, pa otuda, podatak o skoro trinaest milijardi dolara koje je ove godine u SAD inkasirala porno inudstrija, izaziva samo divljenje.

Pošto je u savremenoj kulturi novac vrhunski estetski i etički kriterijum, a telo sredstvo da se do njega dodje, kao što tačno primećuje Lari Flint, jasno je zašto je pop kultura postala predvorje pornografije, odnosno porno industrije – ogoljavanje , to jest skidanje pred kamerama, ili govor o vlastitom telu i seksualnom životu, snimanje privatnog seksa i puštanje tih snimaka na internet, ima samo jedan cilj – ”dobar biznis”. Duboko grlo tako je i simbolički i stvarno najkraći put do dubokog džepa, pa se otuda ne treba čuditi što su u tom kolu , ruku pod ruku, i moda, marketing, zabava, komunikacije. Lari Flint je, sa svojom vizijom sveta – brzo stizanje do onog glavnog, ogolio i pokorio savremenu kulturu. Porno filmovi i časopisi, medjutim, ispostavljaju se kao daleko manje opasni od onoga što nam umotano u ”main stream” nude televizija, časopisi za zabavu cele porodice ili ”Big brother”.