Mirjana Bobić Mojsilović

Zašto ljudi koji se muvaju po javnoj sceni ulaze u zamku ”javnosti” u kojoj se privatno uopšte ne ostavlja na miru? Nova pomodna pravila ličnog PR podrazumevaju neprestano prinošenje lične žrtve na oltar javnosti, to jest neku vrstu simboličkog ispovrtanja utrobe sopstvenog privatnog života, kako bi se medijska večno gladna aždaja redovno hranila. Tako svi – od holivudskih zvezda, do predstavnika svetske aristokratije, sportista, pa čak i političara imaju potrebu da svoj privatni život stave u službu svoje javne persone. Otuda tolika poplava časopisa u kojima se pričaju lične istorije i detalji iz privatnih života – tajna više nikom ne donosi dobro, pa nije za čudjenje zašto je sve, na neki način, postala tržišna vrednost – od priznanja seksualnih sklonosti, do obzanjivanja verdibi i razvoda, raskida i svadja, i sklonosti koje više ne zaslužuju da budu u ormanu.

Teorija PR, tako se ispostavlja kao pravilo u kome informacije, slika u novinama ili samo pominjanje imena – već jesu rad na vlastitoj javnoj personi. Svaki publicitet je dobar, a najgora sudbina koja može da se desi javnoj ličnosti je – da se o njoj ne govori. Slava je tako postala zanimanje – iza slave stoji novac , a zbog novca se vredi prostrti - lični život tako postaje moneta kojom se kupuje pažnja publike – a pažnja publike jeste siguran način da se napuni bankovni konto. Sa druge strane, kad nema dela, ima ‘’stidnih dlačica”. Zato je javna scena, i na globalnom i na lokalnom nivou, postala neka vrsta meksičkog sapunskog klišea – i sapunske serije, i javni životi slavnih ličnosti, jesu režirani i puni su neverovatnih obrta.
Ukidanje privatnosti jeste put ka bestidnosti. A to je siguran put u životinjsko cartsvo.

U prošlonedeljnoj emisiji ”Piramida”, jedan srpski ministar, u nekoliko navrata tražio je od od jednog ovdasnjeg novinara BK televizije, (iako to uopšte nije bila tema emisije) da kritikuje Bogoljuba Karića. Novinar je, na kraju, rekao da šest godina jede hleb u toj kući i da smatra da nije u redu da kritikuje svog gazdu. I, za to je dobio veliki aplauz publike.

U čemu je poenta?

Poentiranje na nekome za kim je raspisana poternica, čak i kad to nije tema, predstavlja neku vrstu opšteg mesta, model za hrabrost, političku korektnost, unapred ukalkulisani mali poen. Sa druge strane, iskreno priznanje novinara, da ne može da kritikuje gazdu kod koga radi, jer to smatra nekorektnim, predstavlja, takodje, opšte mesto ljudske moralnosti. Ne biva da iko, kome ne preti otpuštanje, ulazi u pravedničku kritiku onoga ko mu daje platu. Tako je bilo otkako je sveta i veka. Drugim rečima, ministar očekuje od novinara da reaguje ”društveno korisno”, i da tako sam sebi, potencijalno, iseče granu na kojoj sedi. Ispostavilo se da ministar traži pravdu, ali preko tudjih ledja. Jer, ono što traži od drugoga, morao bi prvo da primeni na sebi. Da on, na primer, kritikuje vladu, premijera, ili predsednika svoje stranke. Ali to se ne dešava.

Pitanje slobode, bez obizira da li se radi o novinaru ili o ministru, tako se, samo, ispostavilo kao klizav teren– slobodu da kritikuje može imati samo onaj ko je sebi obezbedio rezervnu varijantu, odnosno novog gazdu, onaj koji odlazi, onaj ko nije sam, ili onaj ko, bukvalno, nema sta da izgubi. Toliko o nezavisnosti.

Ipak, očekivanje da novinari budu najbeskompromisniji akteri javne scene, govori o dosta visokom imidžu koji imaju u današnjoj Srbiji.

Sakandal sa ”novim porno snimcima” koje je objavio jedan domaći tabloid prošle nedelje, obznanjujući da se radi o mladoj i uspešnoj glumici, (iako se ne radi o njoj) samo je ogolio prirodu tabloida. Radi se, naime, o tome da tabloid može da bude uspešan jedino i samo ako u svom konceptu sadrži seme zla, zavisti, mržnje i želje da se unište tudji životi. Pod pretpostavkom da voajerska kultura mora da utoli svoju glad za užasnim, obespokojavajućim, sramnim ili skarednim, tabloidi se utrkuju u objavljivanju loših priča . A loše priče o dobrim devojkama, predstavljaju pravi mali medijski slatkiš.

Jer, u prirodi tabloida je da nam dokaže kako smo svi smrtni, grešni, telesno trošni, prljavi i po malo pokvareni, i da nema dobrih devojaka (!) čim se bave javnim poslom! I, kako nema vlasti, osim vlasti onoga koji odlučuje šta će se naći u novinama. Tako tabloidi postaju neka vrsta simboličkog prekog medijskog suda, na kome nema odbrane, stub srama sa koga se silazi tek kad novine pronadju drugu žrtvu.

Tabloidi tako postaju radikalna verzija slogana ”vaše pravo da znate sve”. Ideja javnosti postaje stub duhovne pornografije – čak i kad se ne radi o bukvalno pornografskom sadržaju – šta jedu, gde izlaze, kako se oblače, pa onda i kako vode ljubav javne ličnosti, sve to začinjeno nekim skandalom, ono je što tabloide diljem zemaljske kugle čini najpopularnijim štivom za narod. Teza da je najbolja reklama antireklama, i da je u prirodi javne ličnosti da se o njoj govori, dosta je klimava – granica izmedju privatnog i javnog ne postoji, pa je, utoliko, i zavirivanje ispod donjeg veša javnih ličnosti samo bukvalno ogoljavanje ideje da za javne ličnosti, privatno ne postoji.

Paradoks srpske kulture, medjutim, ležu u jednoj maloj razlici – ovde bi se objavljivanje porono slika nekog muškarca, doživelo kao njegova istinska reklama. Kada su žene ”žrtve” tabloida , one su uništene. Nemojmo zaboraviti, tabloide u Srbiji, uredjuju muškarci!

Da je ova savremena civilizacija duboko ogrezla u materijalizmu, i da joj je osim novca, telesnost druga fokusna tačka, govori i jedan bizaran detalj – italijanski premijer Silvio Berluskoni, koji ima sedamdeset godina, obećao je italijanskoj javnosti, svojim biračima i izvesnom televizijskom propovedniku, da će se, za dobro Italije, uzdržavati od seksa dva ipo meseca. Tačnije, do izbora, koji se održavaju 9. aprila.

O čemu govori ova mala novinska vest koja je obišla ceo svet, ako ne o tome da je seksualna potencija predizborni adut, isto koliko i bilo koje drugo obećanje o porezima, zaštiti životne okoline ili mirovnim inicijativama? Ako vremešni italijanski premijer obećava naciji da će se, zarad bolje koncentracije, uzdržavati od seksa u vreme predizborne kampanje – poruka koja stiže do njegovih birača nije ništa drugo nego potvrda njegove vitalnosti. U civilizaciji koja slavi apsolutnu mladost (pogotovo kada je u pitanju ženski pol), apostrofiranje muške potencije na pragu osme decenije, govori da nešto duboko nije u redu sa društvenim vrednostima. Silvio Berluskoni, papa italijanskih medija, zna vrlo dobro domete reklame, pa otuda i njegova potrreba da za predizbornu kampanju obznani kako će se svesno uzdržavati od onoga što muči ogromnu većinu njegovih daleko mladjih birača. Poruka je – morate glasati za mene, jer sam moćan u najbukvalnijem značenju tog pojma.

U vreme u kome caruje viagra, sedamdesetogodišnji političar, obznanjuje svoju seksualnu moć kao simboličku zamenu za političku moć. U redu, u političkoj borbi, sva sredstva su dozvoljena – pa ipak, kad i politika pribegne estradnim sredstvima – i privatno (čak intimno) stavi u prvi plan, jasno je da je u pitanju medijski cirkus.