Mirjana Bobić Mojsilović

Danas odelo čini čoveka, dalo bi se zaključiti, sudeći bar po onome što nam nude mediji. Od raznih modnih žirija po novinama koji mogu da pohvale, ali i da sahrane poznatu ličnost slikanu na javnom mestu, do , na primer, velikih svetkovina zabave poput dodele ”Oskara” na kojima moda predstavlja integralni deo programa.

Šta neko nosi na sebi, postalo je daleko važnije od onoga što nosi u sebi, i posmatrajući ovo sivilizacijsko “Obrtanje ćurka“, možemo da dodjemo do tužnog zaključka da su sve tekovine levičarskih revolucija iz prošlog veka, potpuno pukle. Čovek je samo pokretni pano za simboličku vrednost koju nosi na sebi, pa je otuda njegova ”senka”, to jest -suma znakova izraženih u brojkama (cenama) garderobe i privezaka koje na sebe kači, ono sa čim komuniciramo.

Što je pojavnost skuplja, a o njenoj ceni prosudjujemo preko markica koje su na njoj okačene, to je čovek vredniji, važniji ili zanimljiviji. Kada markice nisu vidno istaknute, savremeni pokretni pano se potrudi da svoju okolinu obavesti o tome šta nosi. Samoreklamiranje tako postaje dominantni oblik javnog predstavljanja, neka vrsta simboličke prečice za novu vrstu lične karte – ne kaže se više zovem se tako i tako, već – ja nosim Guči, ili Veru Vong.

Taj simulacrum vidljiv je svuda i na svakom koraku – savremena kultura je zapravo kultura neprestanog samoreklamiranja, predstavljanja u “najboljem svetlu“, a najbolje svetlo je ono koje daje sjaj novca. Otuda nije čudo da se i u siromašnoj Srbiji taj pelcer uspešno primio. Ovde su ljudi i bukvalno i simbolički obučeni u svoje novčanike, jedu iz nih , spavaju uz njihovu pomoć, plove u njima, stanuju u njima. Kroz njih gledaju svet. Bogatstvo je najveći afrodizijak, a znakovi “društvenog uspeha“ moraju da budu vidljivi, inače je sve bilo ”uzalud”. Sve je poruka o moći: jedan tompus, u ruci srpskog biznismena, govori mnogo – a pre svega da želi da ostavi utisak da mu dobro ide i da ima najveći i najduži (tompus) u gradu.
Mnogo tužna priča.

E, sada se može reći da i mi konja za trku imamo, to jest da napokon i Srbi imaju pravu latinoameričku sapunicu.

Radnja se dogadja u Argentini, na svadbi venecuelanske mis i uglednog biznismena, rodom iz Niša, koji u cilju pravog srpsko-latino venčanja zove muziku iz Srbije. I, tamo odlazi najčuvenija srpska folk kraljica, sa još dvoje kolega, oni pevaju, zvanice se vesele, pije se dobro argentinsko vino, u novinama diljem Argentine i Srbije pojavljuju se slike zanosne mlade i njenog mladoženje. A onda stiže obrt, kakav čak i scenarista sapunice ne sme da zamisli, jer je suviše neverovatan – mladoženja, koji je ugledni biznismen, odjednom završava u zatvoru kao opasan narko diler, a usput se ispostavlja da je i kum čuvenog mafijaša koji upravo ovih dana, pod nevidjenim merama bezbednosti i u neverovatnoj konspiraciji, treba da bude isporučen Srbiji.

Nekoliko drama već je na pomolu: folk kraljica se kune da nema pojma kome je pevala . (Uostalom , i narko dileri imaju pravo da vole narodnjake, a pevači ne moraju da znaju ko im je publika . ) Mis Venecuele provodi medeni mesec bez mladoženje, u suzama. Nišlija iza rešetaka, optužen je da je švercovao čisti kokain u flašama argentinskog belog vina. Naša policija objavljuje da su Nišlijini kumovi, sve sami narko dileri. Naše novine, nekako ne mogu da sakriju srpski ponos, što je naš čovek, tako visoko dogurao. Jedan drugi Nišlija, koji uvozi argentinska vina, ima razloga da se nervira zbog ovog iznenadnog lošeg marketinga.

Jedan treći slavni Nišlija, od ovoga će, možda, napraviti knjigu.

Srpska latino-sapunica? Novi žanr, u kome stvarnost ne ostavlja mnogo prostora za fikciju. Uostalom, dovoljno je pogledati šta nam je stvarnost pružila u poslednjih nekoliko nedelja.

Skandal oko ovdašnjeg takmičenja za pesmu Evrovizije ne prestaje da puni stranice novina i televizijske emisije. Posle ”skandala” u Hrvatskoj sa Severinom, ni Srbija i Crna Goora nisu u tom smislu ostale netaknute. Naime, ovde se stvar zahuktalka do te mere da je na kraju odlučeno da na Evroviziju od braće Srba i Crnogoraca – ne ode niko. Time je, ispada, kažnjena Evrovizija, koja će biti uskraćena za ”nacialne” note iz srca brdovitog Balkana.

Još jednom se ovo takmičenje lakih nota ispostavilo kao idealno polje za političke demonstracije- isto kao i u Hrvatskoj, i u Srbiji i Crnoj Gori , takmičenje za Pesmu Evrovizije na lokalnom nivou, ispostavilo se kao ključni dokaz uvrede nacionalnog identiteta. S tom razlikom što su se u Beogradu pokrvila braća – Crnogorci su glasalli nepošteno, kako bi njihov kandidat pobedio. A to bi, kao i u svim drugim najludjim snovima, značilo da bi u slučaju eventualne pobede u Atini, sledeće evrovizijsko takmičenje bilo u nezavisnoj Crnoj Gori.

A izgleda da u tom grmu i leži zec. Tako je domaće takmičenje za muzičko predstavljanje u Evropi, bilo, na neki način, uvertira u crnogroski Referendum o nezavisnosti. Reakcije u Srbiji, posle skandala u Sava Centru, na simboličkom planu predstavljaju takodje neku vrstu Referenduma – reakcije su naravno – politiičke. Za ovakav muzičko politički raskid, slede i sankcije – zabrana učestvovanja u narednih nekoliko godina na ovom evropskom takmičenju. Ali, ako se rasturimo na proleće, za koju državu – Srbiju, ili Crnu Goru, će ove sankcije važiti?

Istorija se ponavlja. Sve procene kažu da će zbog ovog balkanskog skandala, direktnu korist imati Hrvatska.

Srpska posla, u svakom slučaju.

Pesma nas je održala, njozi hvala. Izgleda da ta poslovica više ne važi.

Nacionalna frka koja se u Hrvatskoj digla poslednjih dana zbog Severine, koja će , kao predstavnica Hrvatske, pevati u Atini na Pesmi Evrovizije, stigla je i u udarni polemički termin na HRT. Naime, tamo se moglo čuti da je problem sa pesmom ”Štikla”, osim što je prosečna, i što ima banalan tekst i to - što je pesma nekako suviše srpska, i balkanska i što je u pitanju turbo folk (iako pesma obiluje etno- dinarskim elementima.) A gde je hrvatska kultura, gde je hrvatski nacionalni identitet, pitali su se zapenušani branitelji hrvatskog ponosa i glazbe?

Što se više jedna kultura trudi da se odlepi od svog okruženja, što su joj grozniji balkanski komšiluk i uticaji, to je ona više, deo onoga od čega beži, i to joj čak, i Severinina štikla više leži.

No, ta mala opasna rasprava u povodu jedne tupave pesmice, govori o političkim ranama koje još uvek nisu zarasle. A, u Evropu mogu, kao što je poznato, samo zdravi i izlečeni.

Evropa, u kojoj su svi televizijski programi isti, u kojoj se u isto vreme , na različitim jezicima, gledaju ne samo isti kvizovi, ”Idoli”, ”Slavni plešu”, nego čak i iste vesti, nema tu vrstu problema. Zamislimo samo da je ikom palo na pamet da grupa ”Abba” ne može da predstavlja Švedsku na Evroviziji, jer pesma Vaterlo nije švedski nacionalni melos, a i toponim, kao takav, ne postoji u Skandinaviji!

Ali, sve ovo samo govori da Srbi i Hrvati, iako se od toga ježe, neodoljivo liče. Radi se o tome da smo za Evropu, šta god pevali na Evroviziji, mi - dva mala divlja plemena sa Balkana. Ojhanje (kome se predaje i Severina, ali ne i turbo folk pevačice) se podrazumerva.

Jer, rasprava oko Severine, neodoljivo podseća na mračne pimedbe u Srbiji, od pre nekoliko godina, da Kusturica i Bregović predstavljaju svetu Srbe, kao Cigane.

Sa Severinom, ispada da neko namerno hoće da predstavi Hrvate, kao Srbe.

Štikla mu materina!