Mirjana Bobić Mojsilović

Vest da tužilac Džefri Najs napušta Tribunal u Hagu zbog seks skandala, obišla je ovih dana Evropu. Iako se još uvek ne zna o kakvom se ”skandalu” radi, stvaranje priručnih seksualnih afera u zemljama takozvane zapadne demokratije, zauzima snažno mesto u javnom životu, a predstavlja i odličan metod političke borbe.

U našoj sredini, seksualni skandal je retko kad razlog za političku ostavku – pogotovo ako se radi o skandalu u koji je upleten javni muškarac. Radi se upravo o suprotnom – ono što bi u Evropi bio skandal koji izaziva lavinu reakcija i neminovnu ostavku, kod nas se smatra dobrim marketingom koji može samo da podigne nečiji rejting. Jer institucija “seksualnog skandala“ kod nas se zove švalerisanje, a nema ničeg pozitivnijeg za jednog muškarca u srpskoj kulturi nego da bude, nekako od milja, označen kao švalerčina. To govori o njegovim ne samo seksualnim moćima, nego i o radostima života koje ne bi da propusti.

Ali, upravo u tom malom detalju nalazi se jedna od retkih prednosti Srbije u odnosu na Evropu, kojoj toliko težimo. Ovde, bar po tom pitanju, ima manje licemerja. Tužioci, sudije, političari, u Srbiji su shvaćeni kao sasvim obični ljudi, kojima ništa što je ljudsko nije strano – pa tako kod nas nema velikog skandala ni kad neko prima mito ili krade, a kamoli da bi ikome palo na pamet da nekoga stavi na stub srama zato što vara ženu, i što se sa švalerkom, u tajnosti i izvečeri, šunja po motelima na obodu grada.

Privatna sfera ipak je kod nas ostavljena, koliko je to moguće, po strani , pa bar to, Srbiju, paradoksalno, čini jednom od najuljudnijih zemalja Evrope. A čak i kada “privatna sfera” dospe na stranice tabloida, nema ni pomena o ikakvoj “moralnoj” sankciji za počinioca seksualnih vragolija izvan braka.

”Seksualni skandal” tako se ispostavlja kao prvorazredna politička batina u puritanskim sredinama u kojima i predsednik države, ispostavlja se, sme da laže o svemu, osim o tome sa kim spava.

Kod nas, bar kad je seks u pitanju, niko nije prinudjen da laže, osim ako ne želi da podigne svoj rejting.

Na pitanje šta mu se svidja u Beogradu, jedan strani dizajner koji ovih dana gostuje na Beogradskoj nedelji dizajna, rekao je da je oduševljen što mu je taksista sa osmehom pokazao ruševine ostale posle bombardovanja u centru Beograda.

Upravo taj mali i naizgled nebitni detalj govori o nama više nego bilo šta drugo. Teško da bi se ma i u jednom gradu na svetu mogla pronaći takva ”turistička fasciniranost” morbidnim dogadjaima iz tako sveže prošlosti. Još više, izgleda da smo se sa ruševinama i sa rušenjem, nekako saživeli. Scenografija naše kolektivne nesreće instalirana na najprometnijoj ulici u gradu, izgleda da više i ne skreće pažnju nikome, osim kada tuda prodje neki stranac kome možemo da se pohvalimo kako smo preživeli, ili kako smo, zbog tog osmeha sa kojim pokazujemo razvaljeni generalštab, na primer, drugačiji.

Potreba da se svidimo strancima, nije samo posledica dugogodišnje izolacije i katastrofalnog medijskog rata, ona je mnogo starija – u vreme komunizma, po nekom nepisanom pravilu, gajili smo osećaj superiornosti prema svim zemljama istočnog bloka, i duboke inferiornosti prema svemu što je dolazilo sa zapada. Naša gostoljubivost doživljavala je svoje najveće uzlete kada su stranci bili u pitanju, a briga o utisku koji ostavljamo kada nas drugi gledaju , vazda je bila veća od brige kakvi smo u stvari.

Otuda nije čudno da je Srbija, paradoksalno, jedna od retkih zemalja u kojoj je takozvani kolektivni marketing, to jest slika koju svet ima o nama, bila veća od života – nema toga šta nismo bili spremni da uradimo kako bismo ostavili utisak – od igranja i pevanja po mostovima, preko Miloševićeve sahrane i svega što je taj dogadjaj pratilo, do osmeha sa kojim pokazujemo sopstvenu golgotu.

Život Beograda, ili ono što danas strancima pokušavamo da predstavimo kao naš brend kreće se izmedju slike nasmejanog taksiste koji pokazuje gde su pale bombe, i splavova na kojima se pije i igra po stolovima do zore.

Sava Šumanović, pijani brod?

Samo u tom našem današnjem inferiornom “brendiranju”, na žalost, ima daleko manje boje.

Zastrašujuće poplave koje su zadesile Srbiju, čak i samo pukim pregledom na novinske fotografije, dobijaju apokaliptične obrise. A tek kad se vide uživo : nabrekli Dunav i zastrašujuće mutna i ogromna Sava, izgledaju kao neka vrsta poslednjeg suda - po obodima reka plivaju šporeti, kante, kese i plastične flaše. Ili, kao što je pre dve nedelje tačno i ne bez crnog humora definisao reditelj Branimir Dimitrijević – kad krene kataklizma, u Srbiji je pametnima jasno zašto je to tako – sa jedne strane plutaju pobacane najlon čarape, a sa druge - prazne flaše ”sudomila”.

Sa ovim poplavama isplivalo je na površinu svo naše stvarno i simboličko djubre – naš odnos prema prirodi, zemlji i vodi, isto kao i naš odnos prema drugima. Djubre koje je zasejano svuda, sada se pokazuje odasvud. I izgleda da Srbija danas ime više djubreta nego stanovnika. Nasilje u nemaru prema okruženju, danas plaćamo – zatrpani kanali, deponije u potocima, djubre koje se baca iza kuće, nije ništa drugo nego recidiv komunizma – sve što nije naše privatno vlasništvo – ne tiče nas se. Djubre , otpad, na žalost, jeste deo svakodnevne scenografije Srbije, njena “šarmantna živopisnost” u kojoj automoblske gume, najlonke i “sudomil“ predstavljaju neku vrstu savremene samonikle “obrade“ prirode, način života uz otpatke i ostose bačene iza tudje kuće, u ničiju reku.

Možda je ovo trenutak da se nešto promeni. Ekološka svest nam je na nuli, ali nema tog djubreta koje ne može da se sredi – zakonom. Zabranjeno je pušenje, ali nema kazne za one koji najlon kese bacaju kroz prozor, za one koji flašama “sudomila intervenišu na srpskoj prirodi”. Ekološka policija , koja bi radila prilježno, kao parking servis, sigurno bi donela rezultate.

Preplavljeni smo djubretom. To se vidi na svakom nivou. Živimo i stvarno i simbolički – u brlogu. Tako se ponašamo, tako komuniciramo i tako izgledamo.

Nebeski narod?
Crni humor.

Kakavo licemerje! U jednim novinama osvanula je vest da je policija upala u neki stan u Beogradu i da je na delu uhvatila i uhapsila trojicu mladića koji su snimali gej porniće.

Prvo, gde je tu lična sloboda, nepovredivost prava na privatnost i na seksualno opredeljenje, uključujući i pravo na snimanje sopstvenih seksualnih vragolija? U zemlji u kojoj na mnogim televizijama, posle ponoći, svako može da do mile volje gleda porniće, i domaće devojke koje se igraju vibratorima prikazujući svoja otvorena medjunožja, skandalizovati se i pritom hapsiti momke koji snimaju gej porniće, govori dosta o mračnom licu Srbije. Ako je pornografija zabranjena, onda nije jasno zašto se ne pohapse tolike porno zabavljačice koje haraju po našim televizijama? A ako nije, onda ko je dao nalog da se upadne u nečiji privatni stan?

Izgleda da se ovde radi o nečem drugom.U Srbiji se, izgleda, mnogo lakše podnosi ženska pornografija, ta neprestana zamena ženskih lica njihovim sopstvenim zadnjicama i magičnim trokutićima, ali se muška pozadina nagnuta nad muškom pozadinom ovde doživljava kao neka vrsta lične uvrede, šta li? U mačističkoj kulturi žena je ne samo seksualni objekt, ona je i objekt pornografije. Zato se ovde neko dosetio da pohapsi gej pornografe, jer oni dokazuju kako i u Srbiji stvari mogu izgledati drugačije.

Licemerje, dakle, leži u činjenici da je u ovoj puritanskoj zemji svima O.K da mlade žene sa plastičnim vibratorima vibriraju po tv ekranima. Ali pravi srpski penisi u srpskim muškim rukama, predstavljaju atak na muškost, šta li? Bestidnost se ogleda upravo u tome što su pornografkinje prihvatljive, a pornografi – uvredljivi! Tako se ispostavlja da ovo hapšenje nije anti gej – ono je, u stvari, duboko antiženski, mizogini srpski čin.

A radi se o tome da pornografiju treba skinuti sa svih besplatnih kanala. Jer, besplatna televizija ima funkciju simboličkog trga.