Mirjana Bobić Mojsilović

Jedan istoričar iz Makarske, ovih dana objavio je svoje senzacionalno otkriće – da Hrvati uopšte nisu Slovenskog porekla, kao što se do sada mislilo, nego da dolaze iz Egipta.

Tako, oni Egipćani sa Kosova, koji su predstavljali istinsku nacionalnu manjinu u popisu stanovništva Srbije, danas mogu da odahnu, nisu više sami u Evropi, a sudeći po ovom arheo-lingvističkom otkriću, sada ih na ovim prostorima ima preko četiri miliona. Dokaze za takvu trvdnju, koja je izazvala ponegde podsmehe, a ponegde duboko razmišljanje I nacionalno zadovoljstvo, ovaj istoričar našao je u sličnosti hrvatskih i toponima is Starog Sveta. Tako se starost jednog naroda ispostavlja kao ključni dokaz njegove vrednosti – što koreni jedne nacije sežu dublje u prošlost, to njegova “istorijska težina raste”, pa nije slučajno da se upravo na Balkanu s vremena na vreme, pojavlju ovakva istorijska otkrića – ako su u devedestim Srbi verovali da su “narod najstariji”, uz jednu doktorsku disertaciju odbranjenu na Sorboni, i uz teze da su narod stariji i od Etruraca, te da je srpski jezik ostao najsličniji sanskrtu, što dokazuje njegovo višemilenijumsko poreklo, nije čudo da su i Hrvati morali da pronadju svoje parče drevnog sveta , kojim dokazuju “da nisu odavde“.

Jezik se tako ispostavlja kao fantastično polje za nova istorijska otkrića, sa neograničenom upotrebnom vrednošću u aktuelne dnevno političke svrhe, a u malogradjanskoj Evropi pitanje datovanja nacija i njihovo novo smeštanje u hronologiju sveta dobija i komične obrise. Što bi rekao barbarogenije u ”Šovinističkoj farsi”, - ”prvo su bile amebe, pa Srbi, pa Jevreji”.

Treba se , dakle, spremiti za nova otkrića. Ako je hrvatski istoričar otkrio da je NIN dobio ime zato što su Hrvati stigli iz Ninive, nije nelogično pretpostaviti da će se naći i crnogorski istoričar –lingvista, koji će pokušati da dokaže da ni Crnogorci nisu odavde, iz Semolj zemlje, nego iz Vrmolj Grmna.

Da li su Cuce I Zuce u nekoj lingvističkoj, arheološkoj I istorijskoj vezi, ostaje da vidimo.

Jezik se ispostavlja kao najtačnije polje za analizu ne samo savremene kulture, nego i aktuelnih političkih zbivanja. Jedna reč koja se ovih dana vratila u opticaj na javnoj sceni, a povodom referenduma u Crnoj Gori, može, možda više od svega, da opiše o čemu se, tamo , zapravo, radi.

Reči kao što su nezavisnost, suverenost i samostalnost Crne Gore, u jeziku suverenista, u zahuktavanju kampanje iznenada su ustuklnule pred ponovo otkrivenom HEGEMONIJOM. Hegemonija Srbije, tako se ovih dana ispostavlja kao marketinška simbolička prečica koja opisuje, sa jedne strane, ropac Crne Gore ”pod hegemonističkkom šapom Srbije”, a sa druge, govori o zlu koje maloj državi “izmedju planina i mora” stiže, vekovima, sa Istoka.

Ali, vratimo se rečima. Hegemonija se u današnjem trenutku ispostavlja kao drevna reč koja se više nigde ne koristi, osim tamo gde je trovanje istorijom uzelo maha. Hegemonija je bila reč koju znamo iz komunističkih udžbenika istorije – bila je to reč kojom se opisivala Kraljevina Jugoslavija, i sa tim u vezi njena, to jest srpska hegemonija nad drugim narodima. Današnje posezanje crnogorskih suverenista za tom zaboravljenom, izandjalom i ideološki simboličkom reči, govori da se u Crnoj Gori, bez obzira na onolike reči koje treba da svedoče o evropeizmu, modernosti i savremenom političkom pragmatiznu, govori da komunistički vokabular, i brljanje po istorijskim udžbenicima is SFRJ, teško može da izrodi nešto novo i nešto moderno. Tamo gde je hegemonija reč koja se koristi u aktuelnoj političkoj borbi, teško da može biti govora o savremenim evropskim kretanjima, u čijim jezicima takvi termini više ne postoje.

To takodje govori o biografiji i obrazovanju onih koji su izvadili hegemoniju, iz svojih skromnih biblioteka, kao ključno jezičko oružje u odvajanju od Srbije.

Titovi pioniri, Kardeljevi učenici, borci protiv hegemnonije.

Kakav jezik, takva i sudbina. I komentari.

Skandal sa našom konzulkom u Frankfurtu, koja je je uhvaćena u robnoj kući kako krade garderobu, bio bi samo mali prilog za biografiju morala savremenog srpskog društva, da se tu ne radi o jednom malom detalju koji ovoj lopovskoj raboti daje ”planetarni” pečat. Naime, srpska diplomatkinja nije uhvaćena u kradji gaća, spavaćica ili špilhoznica za decu – što bi moglo da svedoči o materijalnoj bedi srpskih diplomata – gospodja je uhvaćena kako krade firmiranu garderobu, na koju prilepljuje barkodove jeftinih krpa.

Firmirana garderoba tako se ponovo ispostavlja kao ključna opsesija savremene kulture – imati skupu garderobu koju prozivode čuvene firme, čije logotipe gledamo po modnim žurnalima, osigurava bolji doživljaj sebe – ona je virtuelna ulaznica za svet onih kojima se sve može, ona je znak pripadnosti , ona je simbolička društvena proteza koja njenom nosiocu obezbedjuje veće samopoštovanje. Krpe su tako postale sastavni deo ličnosti, njen ključni opis i na kraju, paradoksalno – njena srž. Što samo znači – što više firmi na sebi, to više krpa unutra.

Uostalom, i čuvena holivudska glumica Vinona Rajder, uhvaćena je kada je pokušala da ukrade pun džak firmirane garderobe. Zašto je to učinila? Jednostavno, bilo je jače od nje. Kradja ovakve vrste, svedoči o nekoj vrsti narkomanske zavisnosti, zbog koje se žrtvuje sve.

Sa druge strane, srpska diplomatkinja , koja je ”pala” na kasi u robnoj kući , samo je nastavila svetlu tradiciju srpskog “šaniranja“. Nije li pola “ugledne Srbije” , koja se danas zgražava zbog “bruke srpske diplomatije”, obučeno u buticima šanirane robe, i nisu li najbolja odela na srpskim političarima i biznismenima , delo nekog lopova, verziranijeg u tajne “šane“, nego što je to bila ova nesrećna amaterka željna finih markica ?

U patrijarhalnim i tradicionalnim zajednicama, kakva je naša, pitanje komšiluka je od presudne važnosti – komšija ti je na Balkanu, ako je dobar – rod rodjeni, a ako ne valja - život može da ti pretvori u pakao. Pod dobrim komšilukom podrazumevaju se dobri ljudi sa kojima možete da popijete kafu, kojima možete da pričuvate dete i koji će da vam obilaze stan i zalivaju cveće kada ste na putu.

U savremenoj kulturi koja insistira na otvorenom pokazivanju statusnih simbola, komšiluk se odnedavno uključio kao stavka, važna koliko i auto koji vozite, garderoba koju nosite i društveni značaj koji sami sebi pridajete. Na globalnom nivou, važno je ko su vam komšije – otuda su svetski tabloidi i emisije koje tretiraju živote slavnih i uspešnih, puni priča o tome ko stanuje pored vas, i ta priča postaje važna, čak i važnija od priče ko ste vi. Dobar komšiluk, medjutim, danas podrazumeva velika imena iz sveta estrade, šou biznisa, sporta ili biznisa.

Činjenica da današnji uspešni čovek koji ceo svoj život predaje na uvid medijima, ne propušta da se pohvali velikim detaljem – da ima slavne ili moćne komšije, govori mnogo tužno o savremenoj kulturi. Da ni jedan uspeh ne postoji sam za sebe, ukoliko nema metakontrolnu isnstancu – komšija postaje neka vrsta nove instant lične karte – dokaz o vašem dobrom životu koji potvrdjuje pločica - na tudjim vratima.

Sa druge strane, radi se o jednoj novoj getoizaciji – moćni i slavni grupišu se- ne više ni po obrascu lepog pogleda, čistog vazduha, ili geografije ma koje vrste – već po obrascu pripadnosti istoj grupi. Ako je komšiluk poslednji adut samoreklamiranja u savremenoj pop kulturi, onda ovaj svet nema mnogo čemu da se nada.

On se, naime, vratio na svoje malogradjanske početke. Tačnije, radi se o ultimativnoj društvenoj pornografiji.