Mirjana Bobić Mojsilović

Za Blic zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović

Slike Cece Ražnatović sa koncerta na Ušću, protekle nedelje bile su u svim novinama, ali i na internetu. Naime, fotografija na kojoj je Ceca podigla suknju i na kojoj joj se vide njene butine i zadnjica , kružila je internetom pod naslovom “Niko nije savršen“. Na fotografiji se lepo vidi kako Ceca , “od pozadi“ ima celulit. Zanimljivo je da su sliku, internetom, na brojne adrese, slale zadovoljne žene. Tako je Ceca Nacionale, koja je ionako pre koncerta izjavljivala da su njeni najvatreniji obožavaoci – žene, (iako to sigurno nije htela, a u tom joj je pomogao vetar, okret i bezobrazni fotograf), postala i nova vrsta ikone nesavršenosti. Jer, ako mlada Ceca koja izgleda tako savršeno i tako negovano, gaji celulit, onda i sve druge žene mogu da odahnu. Sa gotovo božanskog trona, spustila ju je obnarodovana, nesavršena pozadina, i time je, medju ženama dobila još više poklonika.
Ovaj mali bizarni “slučaj“ samo potvrdjuje pornografski karakter savremene kulture koja je do neslućenih razmera fokusirana na telo i telesno. Čitava industrija lepote udružena sa medijima, napravila je od “pomorandžine kore“ noćnu moru za savremenu ženu, koja se pred svako leto teško zlopati u kozmetičkim salonima, na masažama i na treninzima, kako bi u kupaćem kostimu izgledala što bolje. Razgovori o kilogramima, koži i potkožnom tkivu (!) postali su dominantna briga savremene žene koja želi da “ostane u igri“. Ali , osnovno pitanje je o kakvoj se igri radi? Radi se o bolesnom imperativu – da savremena žena treba da izgleda kao maloletne manekenke – u protivnom je otpisana kao –stara. Celulit je fokusna tačka savremene lepote – simboličko fokusiranje pogleda sa lica i poprsja žena, na njihovu pozadinu, govori dosta mračnu istinu o savremenom poimanju seksualnosti, u kojoj su žene ponovo svedene na meso, ovoga puta, bez glave.
Upravo zato što je obelodanila svoju pozadinu, Ceca bi mogla da , zarad svoje ženske publike, naslov svog albuma ”Idealno loša”, hrabro promeni u ”Idealno dobra“.

Jedan nastavnik istorije dao je , jednom osmaku , na popravnom ispitu - jedinicu. Onda su osmakov tata, brat i drug, nasrnuli na nastavnika, i udarili ga stolicom u ledja. Ta vest osvanula je u mnogim novinama, a javnost je saznala da su i drugi prosvetni radnici u Srbiji izloženi i fizičkom nasilju.

Ovo je priča o Srbiji, tačna i precizna, koliko i bilo koja druga iz skupštine – u najkraćem, ovo je zemlja nasilja, nepoštovanja, mržnje i inata. Ovde je izgubljen svaki kompas, i javnost s pravom treba da bude zgrožena nad ovakvim raspletima školskih godina.

Sa druge strane, teško je oteti se utisku da su izmedju jedinice i petice u našim školama, stoji dosta vannastavnih sredstava – parfema, sitnih poklona i telefonskih poziva, i da je za takvo stanje u društvu koje je siromašno i ojadjeno, kriva država. Budimo realni : imamo siromašne i ponižene nastavnike, obeznanjene roditelje, decu koja sa televizije neprestano primaju poruku da su “štreberi“ idioti, a da škola nikome nije donela ono što se danas ceni – slavu, pare i lagodan život, pa se na kraju, u ovoj priči, i nastavnik koji obara osmaka, i ogorčena familija koja poteže stolicu – nalaze na istoj tački srpskog vrednosnog očaja.

Nastavnik koji ne da djaku osmaku dvojku i time ga osudjuje na ponavljanje razreda, učestvuje time u njegovoj sudbini neuporedivo više nego bilo kojom pametnom i plemenitom pričom iz istorije. Ogorčena familija koja, tipično srpski, računa na samilost nastavnika, poseže za srpskim ”istorijskim” sredstvom – batinama. Sve zajedno, jeste priča o školi života u ovoj jadnoj zemlji na brdovitom Balkanu.

Sa druge strane, u privatnim školama, stasavaju sve sami odlikaši i tamo nema batina, ni jedinica, ni ponavljanja.

Tako su sudbine i dece i profesora odredjene školom u kojoj se sreću.

Mnogo tužna priča.

Skandal oko vodjenja policijske evidencije oko toga koja javna ličnost putuje u inostranstvo, koliko to radi često, koje su joj omiljene destinacije, i sa kim pije kafu na aerodromu, , izazvala je dosta bure u javnosti. Ne samo zato što nam se ideja ”velikog brata” približila do svojih komičnih razmera, nego se ova obaveštajna, supertajna akcija srpske policije, odjednom ispostavila kao granični kamen nove srpske stratifikacije.

Policija je, bar kako su javili mediji, odlučila da beleži kretanja javnih i zanimljivih ličnosti. I, upravo u grmu te male i nespretne formulacije, drhti zec našeg kolektivnog razdora. Svako u ovoj zemlji, naime, teži da bude em javna ličnost, em zanimljiva. Pitanje je po kom kriterijumu policija odlučuje da o nekome vodi evidenciju. Primetno je bilo nezadovoljstvo u pojedinim medijima, što je policija pratila kretanje narodnih pevačica, a ne recimo pisaca ili pozorišnih reditelja. Pa su se pisci i pozorišni reditelji osetili nekako uvredjeni, jer samo u zemlji turbo folk kulture, i medijima i policiji, zanimljivije su estradne nego “intelektualne“ ličnosti. Umesto da policija, kao nekada, prati samo “disidente“ i intelektualce, koji to po svemu zaslužuju, jer su značajni i važni, sada se “žrtve režima“ nalaze tamo gde ih nikada nije bilo. Medju šljokicama i silikonskim grudima. To je, ispalo je, uvreda za intelektualni krem , koji ne može da dočeka da vidi puni spisak “značajnih“ ličnosti koji je napravila policija.

Srbija je stvarno “zemlja da prevrne“, i u tome podjednaku ulogu ima I policija, ali I narod koji želi da bude “praćen“.

Važnost nečije biografije, vazda se merila debljinom policijskog dosijea, pa je otuda jasna panika koja se čita ispod ove “zgroženosti” policijskom akcijom pod neslužbenim nazivom “Ko je ko u Srbiji”.

Biti na tom spisku, predstavlja neku vrstu posebne društvene nagrade. Život bez te vrste “društvenog značaja“ i nije neki život. Ako vas ne prate, to znači da ste niko. A svako bi ovde želeo da osim u svojim, bude neko i u očima tajne policije.

Etnopsihološka tajna Srba, može se opisati jedino u komediji.

Pred mnogo najavljivani Sajam erotike, u jednoj emisiji su se kao gošće, obučene, pojavile tri striptizete. Na pitanje kako su počele da se bave tim poslom , sve tri su rekle da je to bilo slučajno. Valjda im je pukla bretela na brushalteru na javnom mestu, šta li? Sve tri su rekle da ih njihove porodice podržavaju u tome, a jedna, koja ima i svoj seks-šop, oduševljena je što je pre nekoliko dan u njenu radnju došao tata, sa ćerkom, jer, kaže striptizeta, bolje je da ćerka nauči od tate sve što treba, nego od nekog nepoznatog muškarca!!! Lament nad činjenicom da ni ove godine na Sjamu erotike neće biti, kao što je svuda u svetu uobičajeno, seksa uživo na sceni, začinjen je njihovim izričitim tvrdnjama da se striptiz i prostitucija ne mogu poistovetiti. A jednoj je majka rekla, “kad već to radiš, onda se trudi da budeš najbolja”. Tako se ona dohvatila vibratora pred televizijskim kamerama u svojoj erotskoj emisiji, dok je druga izjavila da joj je žao što mnogo ranije nije počela da se bavi striptizom. Treća je rekla da joj je najveći kompliment kad joj muškarci napišu da masturbiraju gledajući njene slike.

Ma koliko bili šokirani pojedinim izjavama ovih umetnica na šipki, očigledno je da se one uopšte ne predstavljaju lažno, i da time predstavljaju retku pojavu na našoj javnoj sceni. Naime, sa njima, koje su postale svojevrsne zvezde našeg javnog svoda, do krajnih granica ogoljeni su društveni odnosi, a one predstavljaju , simbolički, kratak pregled raspadanja moralnog tkiva ovog društva.

Žensko telo je postalo bestidno, pa tako i sredstvo naplate svake vrste. Što više ogoljavanja, to više para, i javne pažnje. Golotinja je postala takozvano pomoćno sredstvo marketinga u šou biznisu – ove tri umetnice andergraund bodi –arta, ogoljavaju ideju savremene zabave, isto koliko i ideju ekonomije društvenih odnosa.

Novac, na kraju, postaje simbolički smokvin list koji koji pokriva ono što se nekada nazivalo sramotom. Uteha za “izgon iz raja“, bez obzira da li je ogoljavanje bilo na šipki, na privatnom porniću koji se pušta u javnost, ili na bilo kom brukajućem potezu u politici.