Mirjana Bobić Mojsilović

Vest više nije da je čuveni britanski pevač Džordž Majkl homoseksualac, nego da je ponovo uhvaćen u bludnim radnjama na javnom mestu – naime, paparaci su ga uhvatili na sastanku u žbunju sa kamiondžijom s kojim je došao u kontakt preko interneta. Džordž Majkl je pretio novinarima, dok se anonimni kamiondžija oduševljeno bacio medijima u naručje. Slava, a verovatno i koja funta za kamiondžiju, a za Džordža Majkla – uglavnom samo grdnja i ljubomora njegovog stalnog dečka.

Ono što bi do skora bilo predmet javne poruge, danas je dobilo obrise podsmeha- mediji se smeju Džordžu Mjaklu što je ponovo uhvaćen na javnom mestu, a pevač im odgovara da ga ostave na miru, jer ne razumeju homoseksualni način života.

O.K. Ali, otkud paparaci tamo, baš u trenutku otvaranja šliceva? Sve to neodoljivo podseća na manir naših estradnih zvezda kojima golišave “paparaco fotografije” koje same finansiraju, donose nevidjeni publicitet. Ovakav marketing se ispostavlja kao daleko moćinije sredstvo nego bilo koja umivena reklama, ili uljudan intervju u novinama. Seks skandal, ili “slučajno spala bretela”, slučajno slikano medjunožje pevačice dok prekršta noge, Hju Grant sa prostitutkom u kolima, Severinin porno film – zar to sve nije ista priča o novom transpenisalnom, odnosno transvaginalnom publicitetu? Svet je, u ovoj voajerskoj kulturi, naštelovan da reaguje skoro samo na takvu vrstu gole istine, pogotovo zbog činjenice da javne ličnosti igraju uloge žrtava – njihovo telesno ili društveno ogoljavanje, izgleda kao da je protiv njihove volje, kao da su zaista “uhvaćeni na delu”.

Tako je ova igra izmedju medija i zvezda, u stvari -uzajamni dogovor – publika je ta koja plaća i jednima i drugima.

Srpska folk diva, Ceca Ražnatović, odlučila je da tuži novine koje su objavile njenu fotografiju sa koncerta na Ušću, na kojoj je nacija mogla da vidi njen celulit. Ceca je , naime, odlučna da odbrani svoje telo i delo, i spremna je da se ponovo slika, kako bi na sudjenju dokazala da nema celulit, odnosno da se radi o podloj fotomontaži sa ciljem da se ugrozi njena javna persona.

Ali, izgleda da Ceca ima loše medijske savetnike. Ići na sud da bi se odbranila sopstvena zadnjica, spušta Cecu na nivo narodnih pevačica koje se po novinama I sudovima povlače iz sličnih nazadnih razloga. Umesto da na objavljivanje fotografije uopšte ne reaguje, ili da tu stvar primi sa humorom, Ceca se odlučila na borbu za pravdu – ako se kojim slučajem i dokaže na sudu da se radilo o fotomontaži i da Ceca nema celulit, biće to antireklama za nacionalnu zvezdu. Nema zbora da će joj sujeta biti zadovoljena , ali publicitet povodom “odbranjene zadnjice“ neće joj doneti mnogo dobra. Ko pristane da o svom telu i njegovim manama i vrlinama govori javno, izlaže se, hteo ne hteo, izvesnom pornografskkom diskursu. Naime, da bi dokazala da nema celulit, Ceca će moratii ponovo, ovoga puta pred nadležnima, da podigne suknju.

Sa druge strane, upravo ta slikana pozadinska nesavršenost, donela je Ceci više pozitivnog publiciteta medju ženama, nego što će joj doneti ikakva presuda koja potvrdjuje da celulita nema.

Konačno, sav taj razgovor o celulitu u savremenoj kulturi, do te mere je degradirajući, da ponekad izgleda da je fokusiranje na pomorandžinu koru suštinski unazadilo savremenu ženu i simbolički je vratilo u 19. vek. Ko na to pristine, pristaje na dobrovoljno ropstvo.

Dve vesti iz ”trećeg doba”obišle su svet poslednjih dana. Prva je da se Hju Hefner, otac Plejboja, koji je već dobro zagazio u osmu deceniju, javno pohvalio da je spavao sa dve hiljade žena, a druga je - da se čuvena italijanska diva, Sofia Loren, i ona takodje u osmoj deceniji, slikala kao od majke rodjena za kamiondžijski san – čuveni ”Pirelijev” kalendar.

Tako je generacija naših majki i očeva skočila na medijsku policu u svom ekstremnom vidu – umesto da se kao sve bake i deke bave unučićima, dve zvezde su u poznim godinama, ponovo, udarile na erotiku. Obe se, zapravo, bave svojim telima i njihovim moćima, pokušavajući da biološku i sociološku starost pobede ličnim dokazima – spiskom ljubavnica, ili javnim prikazivanjem vlastitih očuvanih fizičkih atributa.

Zašto to rade?

Taština se ovde pretvara u sociološku poruku – generacija sedamdesetogodišnjaka, iako možda svojim nastupom sablažnjava konzervativce, zapravo poručuje da nije za bacanje, i da ne želi da bude otpisana. Svidelo se to nama ili ne, tek, do pojave čuvene Aleksis, nije bilo moguće ni zamisliti “zavodnicu” koja se primiče šestoj deceniji. Granice su, dakle, pomerene.

Danas je pomama za mladošću dostigla svoje patološke razmere, a ta stvarna ili artificijelna mladost jeste, izgleda, jedini garant za redovan seks. Što u prevodu znači – ko ne upražnjava seks – taj i ne živi. Inače, čemu ta cela industrija savršenih tela i večne mladosti?

Ipak, to insistiranje sedamdesetogodišnjaka na vlastitoj erotičnosti predstavlja u neku ruku, poslednji čin ovog masovnog voajerskog ludila savremene kulture. Tamo gde su i deca erotski zanimljiva ( od pedofilije preko interneta, do maloletnih manekenki) javna erotičnost starih ljudi, predstavlja logično zatvaranje paklenog kruga pornografske kulture.

Nesvakidašnja vest, ovih dana je obišla naš deo sveta. Jedna 59 godišnja žena rodila je zdrave blizance u Beogradu, i osim što taj slučaj predstavlja medicinsko čudo, a cela priča ima i melodramatične obrise (roditelji malih blizanaca izgubili su pre nekoliko godina sina), nad ovaj srećan dogadjaj nadvija se izvesna senka. Naime, novine su objavile izjave psihologa koji veoma neblagonaklono gledaju na ovaj slučaj. Naime, neki od njih izjavljuju, da je potez ovih roditelja sebičan, da je bilo bolje da su usvojili dete, jer ”blizanci gotovo sigurno neće imati podršku roditelja u najvažnijim godinama svog života.”

Drugim rečima, roditelji će umreti od starosti, pre nego što deca porastu. Ovakvu surovost odavno nismo videli – odakle pravo bilo kome da procenjuje dužinu nečijeg života i da predvidja nečiju smrt? Zamislite tu majku koja u porodilištu čita novine u kojima joj javno poručuju da nije trebalo da radja decu, i da neće dočekati da ih vidi kako rastu?

Problem je, dakle, moralne prirode. Govoriti o tudjoj smrti, javno, predstavlja nesvakidašnju surovost – svi ćemo mi umreti, ali o tome ne govorimo. Da li bilo šta, u ovom životu, ima smisla, pošto ćemo svi umreti? Teza psihologa je u suštini – duboko morbidna – blizancima bi bilo bolje da se nisu ni rodili, pošto su im roditelji stari. To jest, nisu savršeni.

Javna kritika upućena jednom bračnom paru, zato što su se usudili da radjaju decu pod stare dane, prevazilazi dobar ukus, a otvara svakako mnoga etička pitanja i u oblasti medicine, ali svakako i u oblasti javne reči, odnosno medija. Iako se u izjavi psihologa krije navodna briga za budućnost tek rodjenih beba, u njoj se krije jedna mnogo opasna teza – o tome ko treba da radja decu.

U suštini, psiholozi koji su se ustremili na bračni par i doktore koji su im omogućili radostan dogadjaj, izgleda moraju i sami da potraže pomoć psihologa – njihov stav je, najblaže rečeno, duboko depresivan.

Miris Beograda
ili
Proširena biografija
Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ‘’svinger”, Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ”Gavrilović” paštetu…
Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara;         Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta;    Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ”Medjeda” i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka  i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad  proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ”Kralj” u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ”Poletu”.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ”Jelen” graševine u Medjunarodnom pres centru  i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I,  zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.

ZA Blic zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović

Činjenica da je knjiga slovenačkog predsednika Janeza Drnovšeka, ”Misli o životu i osvešćivanju”, prošlog meseca bila najprodavanija knjiga u Sloveniji, ispred svetskih bestselera kakvi su “Da Vinči kod ” Dena Brauna i ispred istorijskog dokumentarca ”Slovenija 1945“ u kojoj dva britanska autora pišu o sudbini slovenačkih domobrana , jeste vest – koja govori ne o političkom fenomenu (predsednik države kao omiljeni autor), nego o kulturnom – Janez Drnovšek se , naime, već nekoliko godina bori sa teškom bolešću, I u svojoj borbi –vratio se prirodi, jednostavnosti i alternativnoj medicini. Novine javljaju da se Drnovšek povukao na selo, gde vodi potpuno drugačiji život od onog koji je vodio, da sam mesi hleb, da se druži sa običnim ljudima i da je u toj jednostavnosti – pronašao mir i lek za svoju bolest.
Misli o životu i osvešćivanju , očigledno, jeste neka vrsta Drnovšekovog “puta kojim se redje ide“, proces sazrevanja , razlikovanja bitnog od nebitnog, i lekovitog, pre svega filozofskog , recepta za povratak samom sebi. Činjenica da je ovakvu knjigu napisao predsednik jedne države, samo je doddatak više njenom uspehu na listi bestselera.
Radi se, naime, o tome da je u pitanju planetarni fenomen- sa jedne strane, savremena kultura kao najviše vrednosti postavlja novac, moć, slavu, zgrtanje, osvajanje i vidljivost svakog uspeha – dok sa druge strane, apsolutni bum u izdavaštvu predstavljaju bezbrojne knjige koje nude recepte za spas duše i tela – čitava NEW age filozofija, mešavina drevnog Istoka, joge, tehnika disanja, do novih koncepata ishrane, “hrane za glavu“ i apsolutnog povratka prirodi i jednostavnosti, i to nije ni malo slučajno.
Pritisak savremene civilizacije, nesigirnost, takmičenje sa nevidljivim demonima uspeha, stres – sve to prouzrokuje bolest. Put zdravlja jeste, pre svega, put spoznaje, odnosno, kao što je rekao jedan naš duhovnik, kakve su nam misli – takav nam je život.
Drnovšek je za svoj narod, paradoksalno, učinio daleko više ovom svojom knjigom, nego bilo kojom političkom odlukom koju je doneo kao predsednik.