Mirjana Bobić Mojsilović

Jednoj pevačici narodne muzike, ovih dana je zabranjeno da učestvuje na “narodnjačkoj evroviziji” jer se dotična pevačica slikala gola za neki tabloid. Organizatori su objavili da je ta stvar veoma nedolična i da to neće tolerisati. I, cela priča bi mogla da se vrti oko navodnog i iznenadnog puritanizma, da se ne radi o nečem drugom.

Naime, u zemlji u kojoj se na estradi najviši i najbrži uspeh postiže upravo pornografskim diskursom, u kojoj kobajagi slučajno spali brushalteri, privatni porno filmovi ili sllikanje za takozvane “muške časopise” od svakoga preko noći mogu da naprave zvezdu, iznenadno šokiranje, a zatim i diskvalifikovanje jedne narodne pevačice zbog golišavih fotogafija, može da govori ili o promeni moralnog i estetskog kursa na estradi, ili o iznenadnom lažnom moralizmu onih koji su sve učinili da žene na našoj estradi izgledaju, uglavnom, kao porno zvezde.

Ako se u muzičkim šou programima za široke narodne mase pojavljuju polugole pevačice – čak i kad su skoro maloletne klinke, ako se forsiraju pesme u kojima žene ostavljaju svoje gaćice kod švalera, u kojima mole da im on utera porše u garažu, ili da im kupi bundu od nerca , ako je sunovrat svih moralnih vrednosti najlakše čitljiv na pesmama koje pevaju narodnjaci – u kojima sve vrvi od sponzorušinih istina, lascivnosti, i brzog seksa u skupim automobilima; ako se insistira na seksi imidžu zvezda, i ako je golotinja sastavni deo ličnog marketinga kojim se povećava šansa za tezge, onda dotična pevačica, koja se slikala gola može da se žali Helsinškom odboru za ljudska prava, zbog ove neverovatne nepravde. Jer, ako mogu svi drugi, zašto ne bi mogla ona? Ako je većina zvezda, voditeljki, i menadžerki grand zabave za narod već pokazala svoje grudi i ostalo, otkuda sad odjednom da ih bucmasta golotinja, jedne zvezdice u usponu, toliko vredja?

Može biti da se radi o tome da je odjednom, pevačica bez nekih naročitih vokalnih kvaliteta i pesama, onako gola, pokazala golu istinu o našoj javnoj sceni.

Da i u svetu postoje brojne predrasude, i da Srbija nije najgora u tom pogledu, govori i jedan mali, naizgled potpuno nebitni detalj. Naime, takozvana ženska literatura, odnosno literatura koju pišu žene, i koja je sredinom devedesetih osvojila svet, postala je neka vrsta planetarnog fenomena. Sada je za tu literaturu”koju pišu žene i koju čitaju žene”, smišljen novi termin “chick-lit”. ”Chick” je u slengu izraz za devojku, odnosno u srpskom slengu najadekvatniji prevod bi bio “riba”. Ali to “čik” je samo skraćenica od reči “čiken” što znači pile, to jest dete od kokoške. Drugim rečima “čiklit” je literatura za ribe, to jest za dobre ribe koju pišu dobre ribe –dakle, tu nema govora o pravoj, testosteronskoj literaturi.

Panika od ovog fenomena, koja je zahvatila muškarce – to jest one koji imenuju fenomene, može se najtačnije detektovati u jeziku. I u našim uslovima, već nekoliko godina se o rastućem broju žena pisaca govori isključivo u apokaliptičnim terminima – govori se o poplavi, najezdi, ili stampedu žena pisaca, kao da se radi o elementarnoj nepogodi, a ne o plemenitom poslu kojim su žene pisci vratile kupce u knjižare, diljem kugle, pa tako i u Srbiji.

Pokušaji da se žene pisci unapred omalovaže tezom o postojanju ženskog pisma i ženske literature, govori o muškoj panici - pisanje je do skora bilo skoro isključivo muško zanimanje, a ulaz u veliki hram literature bio je dozvoljen samo retkim ženama. Danas svet izgleda drugačije, a žene pisci imaju ogromnu publiku – upravo zato jer žene neuporedivo više čitaju od muškaraca. Sa druge strane, i novinarstvo je do skora bio uglavnom muški posao - sada žene vode glavnu reč.

”Pileća litertura” samo je znak panike, onih koji zaista imaju pileće mozgove. Jer, dok oni sede i smišljaju kako će da omalovaže literaturu koju pišu žene - ribe, odnosno pilići – sede i stvaraju.

Miki, pčelar iz Kupinova, postao je pravi kulturni fenomen, a u ovom trenutku je, besumnje, najpopularnija ličnost u Srbiji. Postigao je to činjenicom da je, svojevoljno napuštajući ”Velikog brata”, tu, inače duboko morbidnu vrstu savremene zabave, pokazao da prezire sve novokomponovane vrednosti siromašnog društva u tranziciji, pa i samu emisju, u koju je došao da bi zaradio novce.

”Nije sve u novcu” i “Ja sam slobodan čovek”, ostaće zapamćeno, ne samo zato što tako nešto odavno nismo čuli – nego pre svega zato što Miki te svoje rečenice, stvarno i živi.

Ispostavilo se da je Miki udario šamarčinu Velikom Bratu. Nije mu to bila namera, ali odjeci njegovog gesta mnogo su dublji nego što to na prvi pogled izgleda. ”Neću da pristanem da me posmatraš, Veliki Brate”, kao da je rekao Miki, i spasao svoju dušu.

Sa druge strane, odustajanje od ideje da se pobedi, u igri koja se zove ”Konje ubijaju, zar ne” , od jednog , naizgled luzera – učinilo je spektakularnog pobednika. Sama činjenica da je takav čovek najomiljeniji lik u Srbiji, najbolja je vest o ovoj zemlji koja joj se desila u poslednjih nekoliko godina.

Normalna, poštena, skromna , pristojna Srbija, ona koja ima dušu i smisao za humor, ona čiji su snovi vezani za obilčne i plemenite stvari, ona Srbija koja ima snage da kaže “neću više da se igram “, našla je u ovom jednostavnom mladiću svog idola. Miki dakle, nije spasio samo sebe, spasio je hiljade divnih ljudi koje nije imao ko da brani od gluposti, agresivnosti i podlosti savremene kulture i novih vrednosti.

Najludje je što je, na simboličkom planu, Miki pokazao da samo odlučna smirenost u odbijanju da se igra po tudjim pravilima – donosi rezultat. Veliki Brat, izgubio je smisao bez njega. Zato su ga molili da se preksinoć vrati, samo na par minuta.

Jer, Veliki Brat može da posmatra samo one koji na to pristanu. A Velikog Brata, sada, publika gleda drugim očima.