Mirjana Bobić Mojsilović

Venčanje holivudske giga-mega zvezde Toma Kruza i njegove izbranice Kejti Holms, izazvalo je, i pre nego što se desilo, pravi medijski spektakl. Pošto će mladenci reći sudbonosno “da“ u jednom malom italijanskom gradiću, tamo je nastala prava pometnja, i sve je u znaku tog venčanja – čak je i tamošnja opština ponudila ”sobe s pogledom” – za hiljadu eura.

Tako se, po ko zna koji put pokazalo da slava nije samo pitanje hranjenja lične sujete – biti slavan, danas je zanimanje koje, po sebi, donosi novac. Sve je, naime, na prodaju, pa tako i najintimniji trenuci slavnih ličnosti, postaju potencijalno neiscrpan izvor zarade, veliki – skoro kao i talenat zbog koga su postali slavni. Pošto je novac najviša vrednost, svaka medijska frka oko ”ličnih stvari ” samo je dodatak više na lični marketing. Što se više piše i govori o nekome, to je, na kraju, njegov bankovni konto veći. Setimo se samo kako su holivudske zvezde naplaćivale slike sa svoga venčanja, slike svoje novorodjenčadi, pa čak i slike svog seksa – sve što donosi pare, ruši bilo kakve moralne ograde, a voajerski sindrom savremene kulture sa ovim fenomenom dobija na značaju.

Jer, upravo se ne radi o tome da zvezde žele da zaštite svoju privatnost. Stavljanje ograda oko vila, brojni telohranitelji I obezbedjenje – ne služe tome da ih zaštite od pogleda javnosti – već isključivo tome da se za taj, kobajagi zabranjeni, pogled što više plati. Tako se voajerizam savremene kulture pretvara u nešto sasvim novo – u patološki egzibicionizam javnih ličnosti koje više ne prezaju ni od čega – sve je na prodaju, pa su to bukvalno tako shvatili i stanovnici malog italijanskog grada. U vreme venčanja, parmezan će biti prekršten u parmezan Kruz. Nacionalni kulinarski i svaki drugi ponos, ustuknuće pred dolazećim evrima.

A globalna slava jeste stoglava aždaja. U čemu je razlika izmedju njih i učesnika Velikog Brata? Samo u ciframa.

Venčanje holivudske giga-mega zvezde Toma Kruza i njegove izbranice Kejti Holms, izazvalo je, i pre nego što se desilo, pravi medijski spektakl. Pošto će mladenci reći sudbonosno “da“ u jednom malom italijanskom gradiću, tamo je nastala prava pometnja, i sve je u znaku tog venčanja – čak je i tamošnja opština ponudila ”sobe s pogledom” – za hiljadu eura.

Tako se, po ko zna koji put pokazalo da slava nije samo pitanje hranjenja lične sujete – biti slavan, danas je zanimanje koje, po sebi, donosi novac. Sve je, naime, na prodaju, pa tako i najintimniji trenuci slavnih ličnosti, postaju potencijalno neiscrpan izvor zarade, veliki – skoro kao i talenat zbog koga su postali slavni. Pošto je novac najviša vrednost, svaka medijska frka oko ”ličnih stvari ” samo je dodatak više na lični marketing. Što se više piše i govori o nekome, to je, na kraju, njegov bankovni konto veći. Setimo se samo kako su holivudske zvezde naplaćivale slike sa svoga venčanja, slike svoje novorodjenčadi, pa čak i slike svog seksa – sve što donosi pare, ruši bilo kakve moralne ograde, a voajerski sindrom savremene kulture sa ovim fenomenom dobija na značaju.

Jer, upravo se ne radi o tome da zvezde žele da zaštite svoju privatnost. Stavljanje ograda oko vila, brojni telohranitelji I obezbedjenje – ne služe tome da ih zaštite od pogleda javnosti – već isključivo tome da se za taj, kobajagi zabranjeni, pogled što više plati. Tako se voajerizam savremene kulture pretvara u nešto sasvim novo – u patološki egzibicionizam javnih ličnosti koje više ne prezaju ni od čega – sve je na prodaju, pa su to bukvalno tako shvatili i stanovnici malog italijanskog grada. U vreme venčanja, parmezan će biti prekršten u parmezan Kruz. Nacionalni kulinarski i svaki drugi ponos, ustuknuće pred dolazećim evrima.

A globalna slava jeste stoglava aždaja. U čemu je razlika izmedju njih i učesnika Velikog Brata? Samo u ciframa.

Odavno jedna pozorišna predstava nije izazvala toliko buke i besa, kao što je to bio slučaj sa ”Bluzom za Mesiju” Artura Milera u režiji Jagoša Markovića u BDP. Jedan deo premijerne publike bio je, najblaže rečeno, zgadjen Jagoševim rediteljskim postupkom – jer, prvi put je na pozorišnu scenu dovedena novokomponovana narodna muzika, a to je, ispostavilo se, neoprostiv greh.

Mnogi su pojurili da sahrane i predstavu i reditelja i upravnika BDP, a činjenica je da je sama predstava , bar na premijeri, doživela sudbinu mesije – to jest razapeli su je na krst.

Artur Miler ima jednu ciničnu misao – pošto šest meseci nije pala kiša, neko mora da bude razapet kako bi se narod zabavio. Ista teza mogla bi da se primeni na našu kulturu – ni ovde, izgleda, nije dugo pala kiša, pa ne bi bilo loše da se Jagoš Marković malo razapne.

Radi se o tome da je Markovićeva predstava subverzivna i jeziva – ali njena subverzivnost ne pogadja samo opštu političku i društvenu žabokrečinu, ona je , izgleda, pogodila samu bit ovdašnjeg pozorišnog života. A to je, ispostavilo se, veliki udarac.

Narodnjaci na pozorišnim daskama, u priči o televizijskom prenosu razapinjanja na krst, uz koje se , onako, baš srpski , orgija, ispostavili su se kao pilula koju je u Beogradu, na premijeri, teško progutati. Narodnjački citati u rediteljskom postupku Jagoša Markovića, bili su poslednja uvreda, pa čak i podsmeh onima koji veruju da se razumeju u vrhunsku umetnost – koja valjda podrazumeva operu, šta li, a ne muziku za svadbe u sahrane?

Niko , naravno , nije bio prorok u svome selu, pa i Jagoš ovih dana ima razloga da se tako oseća.

Oni koji su se zgrozili nad Jagoševim hrabrim pozorišnim postupkom, u stvari se ispostavljaju kao pogubniji za ovdašnju kulturu od svakog treš narodnjaka.