Kineski film ”Letnja palata” na kraju nije prikazan na Novom Festivalu autorskog filma u Beogradu – iz političkih razloga. Kineska ambasada je ljubazno zamolila organizatore da ovaj poltički film koji je zabranjen u Kini, ne prikažu. Naime, da nisu uslišili ovu molbu Kine, odnosi izmedju naše dve zemlje bi se pokvarili. U celu priču umešalo se i mintarstvo spoljnih poslova Srbije, koje je savetovalo Festival da odustane od prikazivanja filma, gradski sekretar za kulturu je saopštio da se radi o mudroj, a ne o hrabroj odluci, dok je Dinko Tucaković, predsednik Saveta festivala podneo neopozivu ostavku.
Dinko ne može da se složi sa idejom zabrane festivala, a Srbija ne može da se složi sa mogućnošću da se pokvare odnosi sa Kinom, koja je nama prijateljska zemlja, a uz to je još i velesila. I sada smo stigli do Tamnog Vilajeta.
Ovo je upravo ta situacija. Šta god da uradimo – kajaćemo se. Neko će možda smatrati da se Festival poneo kukavički, i da je ovim gestom ponizio ideju slobode stvaralaštva, dok drugi zastupaju tezu da bi bilo glupo da se zbog jednog filma napravi politička frka, zbog koje bi smo teško zažalili. Koga je moliti – nije ga ljutiti, ne kaže se slučajno.
Ali, izbor izmedju mudrosti i hrabrosti, o kome je govorio gradski funkcioner, ispostavlja se kao ključni izbor savremene kulture. Tas politike preteže na toj vagi – tačnije, ovakve ultimatume mogu da postavljaju samo moćni pred kojima se svaka hrabrost može čitati isključivo kao glupost. Otuda se mudrost i hrabrost ispostavljaju kao dve uzajamno isključujuće kategorije Biti principjelan kao Dinko Tucaković, može se biti jedino u lično ime i na ličnom primeru . Sve ostalo je iluzorno, i mnogo je skupo.
Festival je morao da pogne glavu.
Svi su zadovoljni – Kina, ministarstvo spoljnih poslova Srbije, pa – na kraju i Beograd. Skandal je izbegnut, granice su postavljene – a ipak, pokazalo se – još uvek ima ljudi koji svojim ličnim gestovima ujedinjuju ono što je politika razdvojila – mudrost i visoke moralne standarde.
