Mirjana Bobić Mojsilović

Sve što je strašno, nije nam strano. Tako bi se, u najkraćim cratama, mogla definisati mračna i podtekstualna strana savremene globalne kulture koja počiva na strahu, kao najmoćnijem oružju za vladavinu kolektivnom svešću. Sve što nije pošlo za rukama apokaliptičnim sektama koje već, evo skoro dva veka predvidjaju apokalipsu, pošlo je za rukama savremenim medijima, i njihovim revnosnim “hraniteljima”.

Kada upalimo televizor, možemo samo da se stresemo od užasa. Epidemije strašnih i novih bolesti, ptičiji grip, sida, bakterije koje jedu živo meso, otrovana voda, opasnost od nuklearnih bombi, globalno zagrevanje planete, predvidjanje poplava, vetrova, cunamija samo su mali deo arsenala straha kojim nas sistematski drže u stanju pozornosti, i pokornosti. A šta tek reći o teroristima? Ideja putovanja odjednom postaje sumanuta – jer se može poginuti i u metrou, i u avionu, i u vozu: a i mobilni telefoni zrače, a pedofili vrebaju sa svih strana, a I voda za piće nije više ono što je nekada bila, a I šoping molovi su postali meka za manijake sa dugim cevima. O kradji dece i žena i trgovini belim robljem da i ne govorimo.

Ali, sada je na red došla nova velika tema – to je ”asteroid koji će sigurno udariti Zemlju“, javili su pre neko veče na jednoj globalnoj televiziji. I taj asteroid bi mogao da potopi Kaliforniju, da ubije milione ljudi i da promeni lice Plave planete. Kao što su nestali dinosaurusi, tako možemo da nestanemo i mi.

Kakva korist od ovakvih vesti – ako ne da generalno uništi i poslednje zrno nade i dobrog raspoloženja. Strahom se ljudi vezuju – za televizijske ekrane, isto koliko i za tablete za umirenje. Život se tako svodi na buljenje u ekran – televizora ili kompjutera, sve jedno. Savremeni čovek je, obrni-okreni, najsigurniji ako se ne mrda iz svoje sofe. Hipnoza sa ekrana, ispostavlja se kao Strašni sud, a širenje straha ostvaruje najmračnije ideje o zombiranju ljudi.

Poslednje što čovečanstvo može da uradi za sebe je da – isključi televizor, i da se okrene muzici, knjigama i slikama.

Decembar je mesec manijakalne kupovine – novogodišnji i božićni pokloni , rasprodaje na sve strane, gomile malih nepotrebnih stvari gomilaju se po kućama, a konzumentska kultura doživljava svoje zvezdane trenutke. Grupa Amerikanaca, zarekla se prošle godine da će svesno odbiti da učestvuje u stihiji kupovine – godinu dana su bili u nekoj vrsti postrošačke askeze – kupovali su samo hranu i higijenske potrepštine, da vide da li mogu i da li umeju da žive samo sa neophodnim. Posle toga, neki od njih objavili su knjige – koje su postale bestseleri, o životu u kome nije bilo novih krpica u ormanu, ni izlazaka u kafane, ni rasprodaja, ni novih CD, a možda ni novih knjiga? Tako su sebe proglasili takozvanim pametnim potrošačima, a šansu za takvu laskavu tituliu imaju, očigledno, i svi oni koji kupe njihove bestselere.

Priča o “šopingu” u savremenoj kulturi se sa priče o svojevrsnoj društvenoj prinudi pod dejstvom agresivne reklame, sve više pretvara u priču o emocionalnoj kompenzaciji – depresija, nesrećna ljubav, gubitak životnog smisla i svaka druga frustracija najbrže se leče kupovinom. Poenta je u tome što je sreća, zadobijena ”peglanjem kartice”, ili otvaranjem novčanika – kratkotrajna, i vodi u neku vrstu povećane zavisnosti. Glad za novim raste, i traži neprestano da bude nahranjena, otuda onoliko stvari u pretrpanim ormanima, onoliko dečijih igračaka koje su vuku po ćoškovima, onoliko peškira i posteljina.

Ali zabluda je da je konzumerizam pojava koja napada samo bogata i “srećna” društva. Siromasima sveta u pomoć su pritrčali Kinezi , koji predstavljaju nekog novog simboličkog Deda Mraza sirotinje, koji za svakoga ima po nešto. Od čačkalica, do pet puta jevtinijeg papira za uvijanje iluzija .

Potrošačka manija, pa makar i za siću, zaista jeste prečica do sreće onima, koji su poput nas, stvarno iskusili projekat “potrošačkog asketizma” u godinama koje su za nama.

Nešto se zaista promenilo. Ako su u devedesetim godinama idoli mladih stizali iz ratnog ili kriminalnog miljea, ako su crni džipovi, tamne naočari, trenerka od lureksa, zlatna kajla i mrtav pogled bili ono čime se u najkraćim crtama mogao opisati ideal uspeha, ako su potpisi u čituljama bili mera društvenog značaja, a kriminalci i prostaci i prostakuše defilovali našom javnom scenom, pokazujući nam koliko smo bezvredni jer nemamo džipove i ne pijemo šampanjac, danas , na sreću, sve izgleda drugačije.

Ako su do pre samo nekoliko godina u školskim dvorištima klinci sa očaranošću sledbenika pljuckali u dalj i organizovali masovne tuče, po ugledu na u medijima onoliko promovisane kriminalne klanove, ako su vadili peroreze i teške reči, ako su išli u teretane da bi izgledali opasno, ako su se šišali do glave misleći da je u redu taj robijaški look, danas u školskim dvorištima ponovo ima nade, smisla i lepote. Mladima više nisu uzori krimosi i svodnici – nego sportisti.

Nole, Ana i Jelena , su mladii koji su učinili više za spas svoje generacije, i onih koji tek dolaze, nego što je to uradilo bilo koje ministarstvo , bilo koji obrazovni program, bilo koja politička stranka. Oni su promenili kod uspeha.

Zbog njih, u školskim dvorištima, umesto motki i tojaga za tuču, sevaju teniski reketi. Oni su dokaz da se uporan i vredan rad isplati, kao i da je uspeh , zasnovan na vlastitom trudu, najlepša stvar na svetu. Oni su patriotizam obukli u bele majice i patike, našminkali ga sjajilom za usne, dodali mu osmeh i humor.

Oni su deca koja pristojno govore, pristojno se oblače, koja umeju da se ponašaju – i koja pobedjuju. U njih danas gledaju klinci.

Anu, Novaka i Jelenu, treba svakoga dana puštati na televiziju. Njnihov uticaj već sada je nemerljiv.

Oni su dokaz da se protiv šunda i jada vrednosnog sistema tranzicije, ne treba boriti zabranama već – boljom ponudom.

Vest je bizarna, ali opisuje ovo vreme. Jedna Amerikanka ubila je svog muža, kako bi od osiguranja kupila sebi silikonske grudi.

U vesti koja je obišla svet, kaže se, naime, da je žena želela luksuzni život koji njen muž nije mogao da joj pruži. Onda ga je otrovala. Upravo u tom malom detalju, snu o luksuznom životu zbog koga se ona mašila za arsenik, leži ludilo ove priče. Luksuznui život danas, u očima prosečnog tv gledaoca, u stvari liči na televizijske programe u kojima se prikazuje život slavnih ličnosti. Silikonske grudi samo su deo te priče – mlada udovica se bacila u noćni život i seks bez granica, za šta su joj nove grudi bile samo simbolička ulaznica. Sloboda od ikakvih obaveza, sa jedne strane, i artificijelni seksepil – naterali su ovu savremenu maloumnicu da pribegne morbidnoj prečici . Život u noćnim klubovima i neobuzdani seks, deluje daleko primamljivije nego običan život u kome se ide na posao i otplaćuju rate za kuću.

Sa druge strane, opsednutost velikim grudima nije slučajna – one su centralna tačka savremene lepote. Neke žene dižu kredite, neke prodaju automobile da bi se “sredile” - žrtva je neizbežna, kako bi se dostigao ideal – kao u onom vicu, kad bogataš ima tri kandidatkinje za brak – jedna je pametna, jedna je požrtvovana, a jedna je ženstvena – a on se odlučuje da za ženu uzme onu sa najvećim grudima. Silikonske grudi danas predstavljaju i bukvalnu i simboličku investiciju – one predstavljaju šansu da se svaka žrtva (fizička i materijalna), posle, dobro naplati. Silikonske grudi se bolje udaju, to je poruka koju nam šalju mediji – a bolja udaja znači život bez materijalnih briga , to jest bez ikakvog rada.

Silikoni su, medjutim, društveni paradoks – oni u isto vreme predstavljaju i spektakularno oslobodjenje, i dobrovoljno ropstvo savremene žene. Silikoni su simbol neograničene seksualne slobode žene , a sa druge strane – oni su njeno sredstvo da se bolje ”proda” i postane “izdržavano lice”.