Mirjana Bobić Mojsilović

Rimejk nekada izuzetno popularne I sjajne serije ”Pozorište u kući” čija je prva epizoda emitovana prošle nedelje, izazvao je burne komentare. Sa jedne strane, uvek će biti onih koji će bezuslovno davati prednost “originalu” I koji tvrde da je svaki pokušaj da se napravi nova verzija nečega što je već napravljeno I što je bilo uspešno – osudjen na propast. Ali, nova verzija, trideset godina posle – nužno traži osavremenjavanje – jer je I društveni kontekst promenjen.

Dakle, dajmo šansu novom ”Pozorištu u kući”, izmedju ostalog I zato jer ta serija I u originalu I u rimejku stavlja u fokus porodicu I porodične vrednosti. Ako je pre trideset godina porodica Rodoljuba Petrovića bila tipičan jugoslovenski predložak normalnosti, ako su naši životi ličili na ono što smo gledali u stanu Rodje I Olge, onda je danas, kada više ništa nije kako je nekada bilo, vraćanje normalne porodice I zaboravljenih vrednosti, na male ekrane Javnog servisa, jedan hvale vredan, pa čak I pionirski poduhvat.

Pre svega zato što je u tranzicionom sistemu vrednosti – porodica potpuno uništena : jurcanje za novcem, seks kao lični marketing, nepostojanje bliskosti, okrenutost ka spoljašnjosti, mito u školama I na fakultetima, bake I deke koje niko ne poštuje, klima opšte nesigurnosti, masovni razvodi brakova “jer se tata zaljubio u sekretaricu” – sve to jeste ne samo slika naše stvarnosti , to je , izmedju ostalog, ono što gledamo I na televiziji. Tatu koji ne pravi milione , I mamu koja nije vitka I nema silikone, niko više ne tretira ni za suvu šljivu. Upravo zato ”Pozorište u kući” predstavlja neku vrstu novog bukvara samopoštovanja. Pilulu protiv kolektivne amnezije. Nisu u pitanju stare vrednosti – nego dobre vrednosti. Nadajmo se da će nova verzija očuvati taj dobri duh porodice koja nas je napravila .

I upravo zbog dobrog duha, suvišno je da bilo ko proziva narodne pevače. I oni su samo žrtve tranzicionog ukusa I morala.

Proglašena za najlepšu i najseksepilniju ženu na svetu, glumica Andjelina Žoli, uzbudjivala je svet svojim bizarnim dokazima ljubavi (nosila je ampulu sa krvlju svoga ljubavnika oko vrata), svojim tetovažama, svojom trudnoćom, svojom usvojenom decom sa raznih kontinenata, svojim brakom sa lepim Bred Pitom, svojim punim ustima I svojim golim telom. Iako je nedavno izjavila da se više neće skidati na filmu zbog svoje dece, sada je, zarad dobrotvornog srca, izdala autobiografiju u kojoj je ispričala o kako je deset godina živela sa jednom ženom. Spisku svojih holivudskih pomodnosti, ova najnovija ambasadorka dobre volje UNICEFA, sada je dodala i, tako politički korektnu, homoseksualnost. Da stvar bude još ludja, u medije je dospela I njena japanska ljubavnica koja je do u nasitnija crevca opisala kakva je Andjelina ljubavnica, i kako voli da se igra noževima.

Za sada su njena deca mala pa neće moći da pročitaju maminu iskrenu ispovest, a obožavaoci su razočarani- na blogovima muškarci uzbudjeno komentarišu “šonju Bred Pita”, a žene joj predlažu da ide na lečenje.

Ova mala priča samo je prilog više za biografiju savremene holivudske mašinerije – aždaja je neverovatno gladna I ona stalno mora biti nahranjena – otuda lični marketing predstavlja ključno sredstvo za ostajanje na vrhu - ili se izlazi bez donjeg veša kako bi paparaci imali šta da slikaju (kao Paris Hilton), ili se neko šiša do glave i prizna da mora na lečenje, ili prizna da ima homoseksualne sklonosti – I tako se bar neko vreme ostaje u fokusu javnosti. Poenta je, medjutim, u tome što mediji kratko pamte I što aždaja brzo vari. Usud holivudske žrtve je što stalno mora da se ponovo izmišlja, posežući za sve neverovatnijim privatnim bizarnostima.

Ako to na vrhuncu svoje slave mora da radi Andjelina, šta tek da čine oni koji se tek penju?

Ni pornografija uskoro neće biti zanimljiva. Šta još ostaje? Put vodi od Erosa do Tanatosa. Djavolski sistem vodi u apsurd – smrt, ili kakvo ritualno samoubistvo najjači je mogući marketing, ove besmislene bolesne ”otvorenosti za javnost”.