Mirjana Bobić Mojsilović

Na jednoj televiziji, u jednom reality show programu, glavna zvezda je jedan ružan, agresivan, priglup, neduhovit i epohalno prost čovek. Valjda je zato i postao VIP ( odnosno vrlo važna persona) u ovoj zemlji u kojoj su, i inače, granice ponašanja na javnoj sceni spuštene na najniži mogući nivo. Taj čovečuljak ogromnog tela, neprestano pokazuje svoju zadnjnicu, preti svojom prednjicom koju takodje ima želju da prikaže veoma često, izbacuje “nijagaru“ gluposti, psuje tako da bi i “košijaši“ mogli da mu aplaudiraju i zavodi neku vrstu ličnog terora - ko mu se suprotstavi, rizikuje ili da ga gleda golog, ili da bude nahranjen onim što se ne jede. Bečenje, keženje, alavost i želja za cigaretama, isto koliko i njegova potreba da se svadja i da vredja, učinile su ga nekom vrstom vodje u društvu u kome se nalazi. Osvojio je prostor.

Niko naime, ne sme da mu se suprotstavi, a njegova bahatost i neprestana verbalna agresija učinile su ga nedodirljivim kabadahijom. Na sve to, taj “srpski slučaj“ , izgleda, posebno lično ljudsko i muško zadovoljstvo doživljava kada vredja žene koje su oko njega. A da stvar bude još tipičnija, u tom VIP društvu, nema ni jednog pravog muškarca koji bi mu se suprotstavio, ili bar džentlmenski zaštitio žene koje su tu. Pošto mu nije uspelo da svom društvu i ženama posebno, nabaci seksualni diskurs, mučenik se okrenuo onome što najbolje poznaje – inventarijumu klozetske šolje.

I, tako je ideja voajerizma, kao vrhunske zabave za mlade, dobila svoj daleko pornografskiji obrt. Crta, podvučena žutim, predjena je. Klinci se ne odvajaju od televizora, dok pred njihovim očima stasava novi društveni model – idol koji skida gaće kad nema šta da kaže, i koji veruje da je urlanje najbolji argument.

Ostali ćute, i gledaju svoja posla.

Ovo, medjutim, nije samo slika našeg VIP miljea, ovo je slika Srbije. Od reči do reči.

Hoće li neko da upali svetlo?

Svetska pažnja okrenuta prema Polu Volfovicu, direktoru Svetske banke, još uvek ne jenjava. Ne samo da je pre nekoliko nedelja ceo svet video kako ovaj gazda od para ima rupu na čarapi, nego je usledio novi skandal – otkriveno je da je moćni Pol iskoristio svoj položaj i moć da unapredi svoju devojku i da joj poveća platu. I sve je to uradio ispod žita. Rečju, ponašao se tipično srpski.

Kad je skandal buknuo, Volfovic se izvinjavao, iskreno priznajući da nije uspeo da se otrgne “sukobu interesa”, ali cela stvar se toliko zahuktala da danas svi traže njegovu ostavku, a čak je izgubio i podršku Bele kuće.

Bankar će morati da ode zbog navodne principjelnosti sveta, a njegova ljubavnička neopreznost koštaće ga karijere. Teško je razumeti ovoliku oštrinu prema zaljubljenom čoveku, tim pre što su daleko veći skandali, prolazili sa neuporedivo manje štete. Setimo se samo slučaja Levinski, i Klintona koji laže američki senat. I nikom ništa. Šta je u ovom slučaju toliko uzdrmalo moralne norme svetskih bankara i njihovih klijenata - nije valjda da je nepotizam za njih nepoznata kategorija? Izgleda da, bar kad se govori o spoljašnjosti ovog slučaja, ono što ne može da se oprosti bilo kom direktoru Svetske banke, simboličkom Baji Patku današnjice – nije ni činjenica da ima rupu na čarapi, niti da ima devojku – njemu se ne oprašta ljudska slabost. Gazda od novca mora da bude jak i da odoli bednim i prizemnim pritiscima običnih smrtnika. Ljubavnički poklon svojoj dragoj, u vidu povišice plate, govori o njegovoj nesolidnosti, nedopustivoj za onoga koji drži najvažnije uzde sveta u svojim rukama. Volfovicu nema spasa.

U Srbiji je ljudska slabost ono što se podrazumeva, i zato bi takav rasplet bio nezamisliv. Nepotizam je ovde nešto kao prirodna pojava –običaji nalažu da se svaki “položaj“ posmatra kao lični finansijski projekat, u koji je uključena i familija . Uostalom, ne kaže se ovde slučajno da je ”Bog prvo sebi bradu stvorio”.
Kad ode iz Svetske banke, slutim da će mu pisma utehe i razumevanja stići prvo iz Srbije.

Velike kulture, razlikuju se od malih pre svega po jednom detalju – velike kulture daju, a u malim se otima. Poredjenje se samo nameće – u selu Ernani, nadomak San Sebastiana, napravljen je muzej park – za skulpture genijalnog vajara Eduarda Čilide. To je onaj genije koji je napravio čuvenu skulpturu Češljevi vetra na stenama Zaliva školjki . Mala Baskija zna kako da tretira ne samo svoje velikane, nego I vlastiti osećaj za lepo I uzvišeno. Svaki park, svaka zelena površina Bilbaoa, ukrašena je skulpturama – od Roberta Indiane, do ulaza za metro koje je “izvajao” Norman Foster. Gugenhajm muzej u Bilbaou, delo O Gerija, dolaze da vide turisti iz celog sveta.

U Beogradu, Peti parkić postaje slika našeg odnosa prema nama samima. Jedan park neko je prodao. Neko je to platio i hoće da zida zgradu. Gradjani se bune, organizuju demonstracije I noćne straže, u pomoć im priskaču ljudi kojima je dosta tranzicionog nemorala, I demonstracije prerastaju u kulturnu manifestaciju. Peti parkić je prerastao u nešto mnogo više – u spontanu želju malih ljudi, da ova mala kultura postane malo veća. Da se, kao u onoj pesmi, I bukvalno “otadžbina brani lepotom“.

Narod sa identitetom, daće park, I stene, I centar grada besplatno, svojim umetnicima. U kulturi poput naše, svaki park, I stena I obala, I centar grada pripašće onome “investitoru“ koji da više para. Naši vajari, nemaju mnogo čemu da se nadaju – umetnost je ovde stvar politike, a ne stvar neprolazne lepote, I čini se da bi Češljevi vetra ovde ustuknuli – ne zato što nema vetra, ni Čilide, nego zato što nema , kod onih koji odlučuju o tome u šta ćemo da gledamo I pored čega ćemo da prolazimo, osećaja ni za šta osim za prijatan zvuk šuštanja novca.

Peti parkić je samonikli društveni I kulturni projekat, konceptualni rad I performans, u isto vreme. Otvorimo oči – ako je u planu I selidba zoološkog vrta , možemo biti sigurni da se na njegovo mesto neće useliti niko ko bi da poetski očešlja beogradsku Košavu.

U jednoj veoma gledanoj muzičkoj emisiji, u kojoj se takmiče mlade pevačke nade, da jednog dana postanu estradne zvezde, jedan član žirija rekao je jednoj devojci, koja inače odlično peva, da ne može da podnese to što je debela, da je strašno što tako mlada tako loše izgleda I da je estrada surova.

Tako je jedno mlado biće javno poniženo . Jer je, kao što vidimo, estrada surova, a Srbija prostačka zemlja, kakvoj nema ravne. Tako se nigde na svetu ne vredjaju ljudi, a diskriminacija te vrste – po tome kako neko izgleda, u savremenom svetu je nezamisliva. Paradoks te priče je upravo u činjenici da je napadnuta njena debljina - dokaz više da je u savremenoj “motka estetici“ debljina smatrana nekom vrstom uvrede. Prema tome, debelu devojku, lako je izvredjati. Nije samo jasan poriv jednog odraslog muškarca da jednoj devojci uputi javno takav niz uvreda. Biti žena, biti debeo ili biti star, u ovoj zemlji se ne prašta nikom, a estrada sa svojim primitivnim manirom “iskrenosti I otvorenosti“ predstavlja neku vrstu ”strašnog suda”.

Sa druge strane, u ”surovoj Americi”, moguće je da jedna debela devojka koja fenomenalno peva, dobije ulogu na filmu, a zatim I svog prvog Oskara za ”Dream girls”. Zamislite da je neko rekao Monserat Kabaje da ne može da peva jer je debela, da to neko kaže velikim zvezdama soula ili bluza?

Ali, naša estrada je etalon obesti i prostakluka – neko može biti porno zvezda, sponzoruša, alapača bez glasa, bez stila, obrazovanja, mozga i sluha – ali ne sme biti obična debela devojka koja traži svoju šansu. Jer, tu, pod tim reflektorima, šansu neće dobiti I još će je javno ismejati, pošto svojom pojavom ona direktno vredja tupavu predstavu estrade o sebi samoj.

Ovo je jedna mnogo tužna zemlja.