Mirjana Bobić Mojsilović

Paris Hilton, sirota mala bogatašica, trenutno je najslavnija osoba na svetu. Upravo je izašla iz zatvora, a svetski mediji su prepuni prvorazrednih priča o njoj - čak I čuveni Lari King već nekoliko dana najavljuje da će “zvezda“ prvi intervju dati njemu. A neki mediji objavili su da se na internet aukciji pojavilo I djubre iz kante čuvene Paris, dok se drugi utrkuju da objave u kakvoj će se vili Paris odmarati posle prinudnog odmora u zatvoru.

Paris Hilton je paradigma. Ona je znak, simbol savremene globalne kulture, oblikovane televizijom I inetrnetom, ona je njena tačna mera. Svetska slava koja je postignuta ničim – i sam trud mladjane Paris da ostane u žiži medija, to jest njen život za medije I fotoobjektive, predstavlja otelotvorenje ideje Velikog Brata na elitni način. Jer Paris, po sudbini svog rodjenja, ne mora da se bori za pare – ona ih već ima, a svako pojavljivanje u novinama ili na TV njeno lično bogatstvo samo uvećava. Ideja džet seta, danas se pretvorila u VIP Veliki Brat, a Paris je hodajuća ikona novog sistema vrednosti. Ona je postavljena kao model za ugled – kako postati slavan I dodatno se obogatiti budalaštinama – bančenjem, briliantskim oglicama za psa, porno filmom, druženjem sa drugima koji su isti takvi, boravkom u zatvoru, tim ”novim mučeništvom” pred kamerama celog sveta, sve to zajedno predstavlja opaki, cinični kontrast stvarnom životu. Princeza skandala, postaje hodajuća oglasna tabla za novi životni stil - dekadencija 21. veka, oda materijalnoj i svakoj drugoj obesti, direktan prenos besmisla jedne kulture u kojoj je pornografija ( prava pornografija, ali I pornografija nasilja, I pornografija novca, )vodeća ideologija. Slikanje bogatstva, I životnog stila koji sa njim ide, dobija oblik skarednosti kakva je nekada bila rezervisana samo za pogled kroz ključaonicu toaleta.

Savremeni mediji podjednako žele da slikaju obest bogataša, koliko i ljudsku patnju Trećeg sveta. I jedno i drugo je više nego televizično, to jest zabavno. Veliki Brat nas posmatra, I još nas goni da ga posmatramo kako nas posmatra. Od tog silnog gledanja, postajemo slepi. Paris je akter, ali i žrtva kulture u kojoj je praznina preplavila sve.

Vest da je Pentagon bio naručio biološku bombu koja je napunjena hormonima koji menjaju seksualnu orijentaciju, obišla je svet. Takozvana ”gej bomba” koja strejt muškarce pretvara u homoseksualce - kojima je uzajamno seksualno opštenje, važnije od vodjenja rata, i koja je trebalo da se isproba na iračkim vojnicima, stvarno je eksplodirala kao vest u svetskim medijima. Iako zvuči kao da se radi o naučnoj fantastici, ”gej bomba” je pokrenula mnoga pitanja. Prvo, ideja o biološkom oružju, zatim ideja o menjanju seksualne orijentacije (kojom se pobija teza o radjanju sa gej predispozicijama), zatim pridobijanje “neprijatelja”, tako što ih pretvarate u “prijatelje svih muškaraca” , i na kraju - eksperiment in vivo, nad narodom u kome je već poginulo toliko muškarca – lansirala je svetsku javnost.

Neki duhoviti posetioci interneta pitali su se da li je takva bomba već bačena na San Francisko, ili na Rio de Žaneiro? Ali, pobunili su se I američki homoseksualci, uvredjeni što je “gej“ ispostavljen kao sinonim za kukavičluk I dezerterstvo – uostalom, šta je smetalo Aleksandru Makedonskom da osvoji stari svet, pitaju se.

U ovoj stvari, medjutim, nameću se dva velika pitanja - ”hormonski inženjering” I uplitanje u ljudsku prirodu daje ovoj priči ozbiljnu dozu satanskog - nije zato čudno upitati se šta su nam već uradili, a da mi to ne znamo, a o planovima ”Velikog brata” za budućnost, da I ne govorimo.

U zemlji u kojoj je promocija homoseksualizma dostigla neslućene razmere, ideja o gej bombi i o ”transpenisalnom ratu”, u stvari, ima duboko diskriminišući karakter. Gej se, iz ove priče, čita ne kao kukavičluk – nego kao nevezanost ni za šta – ni za jake nacionalne strasti i patriotizam, ni za krv i tle, tradiciju, porodicu ili bilo kakav zavet – sve to pada u vodu pred životinjskim instinktom “parenja sa neparom”. Gej je “čovek bez svojstava“, laka meta, I manje vredan.

Ovom pričom je nesumnjivo dodat I važan argument teoretičarima Zavere Svetske Vlade. Ideja da se ovaj svet pokori sodomijom, zaista je sodomska.

Jedan ovdašnji političar, pre neko veče je za jednog drugog političara rekao da ima dečka, I da je to svima poznato. A o Mariji Šerifović su se, naročito posle njene pobede u Finskoj, u mnogim novinama pojavili tekstovi u kojima se dovode u sumnju njene seksualne sklonosti.

Tako je po ko zna koji put ubijeno osnovno ljudsko pravo u gradjanskom društvu – pravo na privatnost. Pornografski diskurs javnosti, upravo na ovim primerima dobija svoje jasne obrise. Ništa nije tako medijski zanimljivo I spektakularno kao virenje u tudju ključaonicu, a seks je i dalje, tema koja više fascinira javnost od bilo čega drugog. O tome svedoči I upravo završeni “zabavni program“ VIP Veliki Brat, u kome su voditeljke neprestano insistirale na tome da ukućani kažu šta se dogadjalo ispod jorgana I u tuš kabini. Pošto je najzanimljivije ono što se ne vidi I ono što se želi zadržati kao lična stvar.

Ali upravo je odnos javnosti prema ”ličnim stvarima” javnih ličnosti, dokaz naše poremećenosti. Seks u kontekstu javnosti služi isključivo za omalovažavanje, ponižavanje i brukanje onih o čijim “ličnim stvarima” se govori. Osim kad su u pitanju “muškarčine” koje će svoje lične stvari tresnuti o sto. Oni postaju neka vrsta novih junaka I zvezda ovdašnje javne scene, dok žene, I homoseksualci oba pola , postaju predmet omalovažavanja, I neke prećutne javne osude.

Otuda nije čudo da je egzibicionizam muškarčina dočekan aplauzima, a da se u isto vreme u najgrdjem kontekstu piše o jednoj učesnici Velikog Brata koja je “obradjivala“ jednog ukućanina. Koliko vadjenje “one stvari“ uzdiže muškarčine, toliko priča o tajnom seksu u tuš kabini, ili o homoseksualnim sklonostima političara I estradnih zvezda služi za njihovo ponižavanje.

Tako mediji pokazuju svoju agresiju – skidaju na silu, da bi ih ismejali, one koji žele da ostanu pokriveni, a slave one koji su sami otkopčali šliceve.

Upravo zato sve ovo, ima obrise logorske atmosfere. Pošto se radi o namernom simboličkom zlostavljanju- o tendencioznom nanošenju duševnog bola i patnje.

Nova forma komunikacije zove se ”Pošalji komentar”. Novine se danas čitaju I preko interneta, a potreba za interakcijom izmedju redakcije I čitalaca, zamenila je pisma čitalaca, ovom novom ”rubrikom”. Kao I bezbrojni blogovi po internetu na kojima je pravilo demokratije – da svako može da kaže ono što misli sprovedeno do kraja, I komentari čitalaca predstavljaju svojevrsnu narodnu skupštinu u virtuelnom prostoru, skupštinu koja je u neprestanom zasedanju, I čije su teme od vrućih političkih skandala, do bubuljica na zadnjici neke narodne pevačice. Svako danas ima mogućnost da iskaže ono što misli – s tom razlikom što mu internet omogućava da ostane anoniman, to jest nedodirnut.

Moguće je da je upravo zato, srpski čitalac, to jest član srpske narodne skupštine, nekako dao sebi zamaha – u komentarima, čitaoci se ne osvrću samo na ”tange I bubuljice”, već i jedni na druge. Iz tih komentara može se zaključiti da je mržnja, netrpeljivost prema drugačijem mišljenju, I verbalna agresija ono što odlikuje naše medjusobne odnose, i da važi neko nepisano pravilo, da komunikacije uopšte I nema, ako se ne koriste “teške reči”, to jest vredjanja I psovke. Blogovi I komentari čitalaca tako postaju široko polje za vredjanje, psovanje I omalovažavanje – pošto je u Srbiji, komunikacija shvaćena upravo kao agresija. Taj stav se može videti I u jednostavnoj člinjenici da emisije u kojima nema “oštrine”, oličene u uvredama, psovkama I skandalima , ponižavanjima I preziru, nisu dovoljno zanimljive, a da je posezanje za tom vrstom skandala, ono što obezbedjuje visoke rejtinge. I u novinskim tekstovima (kolumnama posebno) sve se češće nalazi jezik iz oblasti tangi i klozeta, pa zato nije čudno što reakcije gradjana predstavljaju samo odraz komunikacijskog stila koji caruje na našoj javnoj sceni.

Mnogo smo ljuti i ogorčeni – ko bi rekao da nebeski narod, ima toliku riznicu mržnje, psovki i verbalne agresije ? Virtuelni prostor zatrovan je svadjom I omalovažavanjem. U stvarnosti to se lako pretvara u šamare I šutiranje.

Izmedju razularenosti jezika, I gubitka živaca samo je jedan korak.

Siniša Mihajlović je svetla tačka muškog roda u Srbiji, redak primer idealnog muškarca, čovek koji je dragulj normalnosti I dobrote u ovoj našoj tranzicionoj stvarnosti, u kojoj vladaju sasvim suprotne vrednosti – ničim naduvani ego, trka za novcem, podsmeh plemenitosti i sveopšta bahatost u medjuljudskim odnosima.

Naš legendarni fudbaler , napravio je oproštajnu utakmicu u Novom Sadu u kojoj su igrali najveći fudbaleri Evrope. Taj podatak govori ne samo o njegovoj igračkoj zvezdi, već pre svega o činjenici da je Mihajlović izuzetan čovek. Ceo prihod od ove utakmice poklonio je Dečijem Selu i sportistima –invalidima iz Novog Sada. Inače, Siniša Mihajlović, otkako je počeo da zaradjuje neke pare, dakle već godinama, pomaže Dečije Selo. To što nikada nije zaboravio one koji nemaju, to što je svoj uspeh i svoj novac davao drugima, pokazuje da se radi o plemenitosti kakva se u poslednje vreme ovde retko sreće.

Dobar i mudar čovek vidi se i po tome što voli svoju porodicu, što svoju ženu i decu sa ponosom pokazuje, što je doveo i svoje roditelje, što se nije okliznuo na zamke uspeha i postao sebični glupak koji menja striptizete, a svoju društvenu moć prikazuje vozeći se sam u besnom automobilu ispred kafića načičkanih sponzorušama i praznoglavim lovanima. Biti porodičan čovek, a biti tako uspešan i bogat – u Srbiji se smatra nekom vrstom svetogrdja. Savremeni muškarci I teže novcu i uspehu, kako ne bi pripadali nikom, i kako ne bi imali nikakve obaveze. Dobrota se iz tog koncepta isključuje.

I u apelu B92 za dobrovoljno davanje krvi , glumac Dragan Bjelogrlić dao je sličan primer. Osim što je i sam porodičan čovek, i što je medju prvima dao krv, rekao je jednu genijalnu stvar – javne ličnosti bi samo to I trebalo da rade – da daju primer ostalima u plemenitim poduhvatima I akcijama od opštedruštvenog značaja, umesto što pozivaju ljude da glasaju za odredjene stranke.

Dobrota i mudrost , izgleda, ipak imaju neke šanse u ovoj zemlji, a I pravi muškarci nisu izumrli.