Mirjana Bobić Mojsilović

ZA Blic zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović

Još jedan paradoks na delu. Što se više o nečemu govori, što mu se više pažnje posvećuje, to ga ima manje u stvarnosti. Od seksa, do kuvanja. Eto, na primer, kuvanje je velika planetarna tema, kuhinje su postale mali simbolički muzeji savremenih dizajnera, njihov današnji izgled, promovisan u časopisima za savremeni dom I na televiziji, predstavlja vrhunac tehnologije I estetike supersonične hemijske laboratoriije, pa ipak, sudeći bar prema onome što nam se ispostavlja kao model savremenog uspešnog života – u njima niko ne kuva.

Paralelno sa obožavanjem dizajna u enterijerima, savremena kultura promoviše ”pravi” život izvan kuće. Na primer, junakinje ”Seks I grada” čak I doručkuju napolju. Svi doručkuju napolju, kafa se nosi na posao, ruča se napolju, večera se negde, u gradu. Savremeni dom uspešnog japijevca, koji se ispostavlja kao model za ugled, neprestano je prazan. U njemu niko ne živi, u njemu se samo spava. Tako savremeni stanovi uspešnih I bogatih, prestaju da budu domovi. Život je negde drugde. U njima stanuju skupa odela I cipele, u njima se baškare imena poznatih dizajnera zakačena kao znak vrednosti na predmete na kojima niko ne sedi, koje niko ne prlja I kojima niko ne dodaje ljudsku patinu. Što je stan skuplji I bolje namešten, to je sva prilika da je on više oda ekonomskoj moći svoga vlasnika, I neka vrsta oltara savremenog dizajna, nego što je to prostor u kome se živi.

Savremena civilizacija nudi taj opasan model – što dalje od kuće – I deca su odvedena ”napolje”, dok savremeno ognjište (I to samo u porodicama sa decom) predstavlja televizor. A, sa televizije poručuju kako bogati I uspešni u sopstvenim fižiderima drže uglavnom flaše firmirane vode za piće, I niskokalorične salate koje im je spremila čuvena ketering firma.

Život napolju, sa svim tim supersoničnim šporetima po kojima pada fina prašina, sa svim tim netaknutim sudoperama I mikserima koji će zauvek ostati nevini, ne samo da omalovažava ideju porodice, nego pre svega ideju privatnog života.

A to je bio san svakog totalitarizma.

Koncerti Rolingstonsa prošle nedelje na plaži Jaz, i ove nedelje na Ušću u Beogradu, predstavljaju ključnu temu ovdašnjih medija (ako izuzmemo domaću politiku) i to bi se moglo uzeti za etalon naših političkih I drugih strasti. Naime, od rok kritičara koji se pojavljuju da dokažu da su Stonsi hodajući kult duha pobune, preko onih koji sa gorčinom primećuju da su Stonsi I Rokeri s Moravu isto – dokaz o kešu kao vrhunskoj vrednosti savremene civilizacije, preko onih u beogradskim medijima koji su naoštrili svoja perca da ismeju Crnu Goru I njene napore da bude domaćin jednog rok spektakla, do onih koji svojim pisanjem samo zaradjuju za vinjak, tek gostovanje Stonsa na brdovitom Balkanu raspalilo je strasti preko svake mere.

Da li je na Jazu bilo dvadeset ili četrdeset hiljada ljudi, ipostavilo se kao važnije pitanje od toga da li su Stonsi napravili odličan koncert. Provincijalnost ovdašnje sredine ne može da sakrije vlastitu zluradost, čak ni pred činjenicom da svetski profesionalci rade svoje koncerte sa istom pažnjom na plaži u “zemlji izmedju planina I mora” I na Kopakabani. Ali ta provincijalnost , taj duh palanke koji se ogleda u tom tihom ratu izmedju Srbije I Crne Gore – oko toga ko će napraviti bolji koncert I gde će biti više ljudi, ogleda se I u jednom sveopštem omalovažavanju svakog uspeha – I svetskog višedecenijskog uspeha Stonsa, I omalovažavanju njihovih godina, I publike koja ide na njihove koncerte, I rok end rola, I koncerata uopšte, I političkih struktura koje su ih omogućile, I teoretičara kulture, I dobre energije koju proizvodi spektakl na kome nema povredjenih, ni mrtvih. Jednostavno, ovde postoji , paradoksalno, neverovatan konsenzus i “dobar vajb” samo kada se dešava nešto loše. Na to smo, izgleda, navikli. Cinizam i podsmeh, prema svemu što nismo “mi“, mržnja i zavist prema svakom uspehu, koji nije potekao iz brloga u kome, uz isparenja vinjaka, stvaraju ovdašnji hroničari, ključni je dokaz našeg duhovnog jada.

Tamo gde je sladje poniziti nego čestitati, polomiti nego stvoriti, isplaziti jezik nego reći nešto mudro, gde je lakše ismejati nego razumeti – tamo je tužna palanka. Zato je ovde svaki umetnički, intelektualni ili kulturni pokušaj – ravan herojskom podvigu.

Za Blic Zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović

Fotoaparat, savremeni egzistencijalni pečat, nalazi se u skoro svakoj ruci. Ne samo da ga imaju mobilni telefoni, nego se izgleda bez digitalnog fotaparata danas I ne izlazi iz kuće. Digitalna fotografija isključuje drugog “posrednika”, nema filmova, razvijanja, slika , stvarnost ostaje zamrznuta u rukama onoga koji škljocne. Fenomen ima nekoliko planova.

Demokratizovanje škljocanja, čini da svako može biti umetnik, isto koliko i model. Svačiji život može biti dokumentovan u beskonačnoj liniji snimaka, a savremena fotografija danas postaje neka vrsta tehničke zamene za vlastito sećanje. Dokaz da smo živeli, jeli, pili, putovali, sedeli sa nekim. Uz pomoć fotošopa, svako može biti lep, mlad i bez bora, a kreiranje unutar fotografije ukida ideju originalnog dokumenta. Nova igračka osvojila je svet. Fotografija u medjuvremenu postaje i erotsko pomagalo – otuda danas onoliko slika u mobilnim telefonima na kojima su zabeležene scene seksa koje putuju kroz prostor . Slika govori više od reči.

Ali, upravo u tom malom detalju leži jedna fantastična zamka savremene pomame za fotografisanjem. Svako škljocanje postaje neka vrsta simboličkog špijunskog rada, a svaka fotografija, jednoga dana može se iskoristiti kao krunski dokaz protiv nekoga. Ne morate biti samo političar da bi ste strepeli od “zamrznutog trednutka” – svaki čovek postaje potencijalna “žrtva“ neopreznog slikanja, dok objektivi “paparaca“ amatera vrebaju sa svih strana. ”Držanje u šaci ” danas se pretvorilo u “držanje u kompjuteru” – otuda, na primer, onoliko brukajućih fotografija koje su čak osvanule i po novinama – na kojima I poznate I nepoznate devojke “nepristojno kleče“.

Fotoaparat u svačijoj ruci, jeste u stvari omasovljena ideja Velikog brata. Jedni druge posmatramo, i slikamo. Pravimo svoju ličnu dokumentaciju. ”Balkanski špijun” osvojio je svet. I, više niko nije siguran.