Mirjana Bobić Mojsilović

Predsednik Francuske, šokirao je evropsku javnost predlažući rigoroznu meru, neku vrstu hemisjke kastracije, kojom bi se stalo na put višestrukim pedofilima. Iako su mnogi dušebrižnici vrisunuli na ovaj Sarkozijev radikalizam, sve braneći ideju ljudskih prava, čini se da je ova civilizacija, usred svog tog urlanja o ljudskim pravima, zaboravila na osnovno pravo svakog čoveka (a naročito deteta) da ne bude ugrožavan od drugih.

Tretiranje pedofilije, medjutim, ne može biti isto što i tretiranje drugih boletsti – seksualno zlostavljati dete, ravno je ubistvu sa predumišljajem. Jer se upravo takvom perverzijom dete nepovratno ubija. Stoga se puštanje pedofila na slobodu uvek vrati kao bumerang. Pedofil, po pravilu, nastavlja da šacuje decu po parkovima I dvorištima, i u tom smislu Sarkozijev predlog o sakaćenju manijaka treba bolje razmotriti.

Ipak, vidljiv je i fenomen, da skoro svaka holivudska zvezda, čim počne da joj škripi karijera, ispriča kako je u detinjstvu bila zlostavljana i to od članova najuže porodice- da li je i jedan takav pedofil završio iza rešetaka- nije? Moguće je da cela ta javna priča o pedofiliji oslobadja žrtve, ali i raspaljuje maštu pedofila. Šta tek reći o pedofiliji na internetu, ili o pedofilskim skandalima u koje su uvučene desetine dece, a koji su potresali uredjena hrišćanska društva zapadne Evrope u poslednjih dvadesetak godina? Sarkozijev predlog , koji je reakcija na rastuće zlo oko nas, samo je dokaz više da je ova civilizacija, kojoj je seks i pornografija jedna od najmoćnijih industrija (posle industrije rata i pljačke), satanistička.

Sa druge strane, prosto je neverovatno kako se za silovanje žena odredjuju blage kazne? Onaj ko se usudi da nasrne na bilo čiju slobodu , bez obzira da li se radi o deci, ili o ženama, trebalo bi da bude kastriran, (a možda bi trebalo razmiliti i o odsecanju ruku). Ali u svakom slučaju, trebalo bi da bude osudjen na doživotnu robiju.

Jer silovanje je, osim seksualnog zločina, u i sto vreme i simboličko ubistvo, i nepopravljiva kradja.

Ekonomska propaganda u korist politike, i politička propaganda u korist ekonomije, tako bi se danas u najkraćim crtama mogla definisati ideja globalne mreže, u kojoj su za oba cilja dozvoljena sva sredstva.

Poznato je da reklame treba da pomognu da se neki proizvod proda, i tu se najčešće ne biraju sredstva suptilnog zavodjenja u kojima će se gledaocima ponuditi prečica - više za isto para, ili olako obećanom brzinom do cilja. Ali, reklame su i više od toga – one su svojevrsni “tutorial” savremenog života - one govore o dobru i zlu, o poželjnom i nepoželjnom, o neophodnom i prevazidjenom, a iznad svega one govore o politički korektnom.

Reklama koja blati konkurentski proizvod je zabranjena, ali zato postoji informativni program – na globalnoj mreži ovih dana primetna je satanizacija Kine i njenih proizvoda. Počelo je sa kineskom ribom koja je navodno otrovna, zatim je na red došlo kinesko voće I povrće, a sada su navodno i igračke za decu – otrovne. Na CNN su prikazani svesni gradjani Amerike koji su izjavljivali da strogo vode računa da ne kupe ništa kinesko. I Amerikanci sada, kao i Srbi onomad kada je na dnevnom redu bio bojkot slovenačke robe, u suštini su manipulisani pod uticajem tv mreže. Amerikanci to, medjutim, čine u ime indukovanog straha za sopstveni život I zdravlje, a glupi Srbi su to činili u ime povredjenog nacionalnog ponosa i “majkemi patriotizma”.

Samo gledajući televiziju, reklame i vesti, možemo da saznamo kako nam je. A nije nam dobro. Jer nas Kinezi truju. Jer su Kinezi opasni. Iako su se u nekoliko dana srušli mostovi i u Americi i u Kini (što samo govori da je sve isto), kineska roba se mora bojkotovati, ako ne želite da umrete. Jer su Kinezi pretnja za običnog zapadnog čoveka, koji samo želi miran život. Pretnja su i za Olimpijadu, pošto im je vazduh zagadjen. Ove suptilne propagandne sankcije protiv Kine, ispostavljaju se kao nov politički i ekonomski model krojenja sudbine sveta.

Tržište je slobodno, samo ćemo mi da vam na vreme javimo šta je zdravo, a šta nije.

Vesti globalne mreže, u krajnoj instanci, dovode do paradoksa – propaganda će ukinuti reklamu.

Za Blic Zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović

Jedna američka kompanija koja prodaje flaširanu vodu za piće, sa etiketom na kojoj je naslikan navodni spektakularni izvoro zdravlja, morala je na kraju da prizna da njena voda nije ništa drugo nego voda iz česme. Paradoks sa flaširanom vodom, koja u poslednjoj deceniji postaje jedan od najčešće reklamiranih proizvoda, I artikal bez koga se ne može zamisliti savremeni život, tako postaje vidljiv. Neko se setio da svetu proda ideju “lonndonske magle“ – flaširanje vode isprva se ispostavilo kao pokušaj da se najdemokratskije piće na svetu stratifikuje – oni koji imaju novca I svesti, mogli su da se odreknu česme, zarad plastične flaše sa lepom etiketom na kojoj su nacrtane planine – sirotinja je bila ostavljena slavini. Ali moć reklame, koja je ubedjivala svet, da česmovača ne valja, a da je voda iz flaše ekološka i zdrava, učinila je svoje. U takozvanom supercivilizovanom svetu više niko ne pije česmovaču, jer više niko nema hrabrosti da veruje sopstvenoj pameti. Voda iz flaše proprala je mozgove, pa tako ova civilizacija postaje zatrpana, kontaminirana plastičnim flašama, (sve u ime zdravlja) a savremeni pomodari dobijaju priliku da svoj status prikažu I markom vode koju piju. U jednoj beogradskoj kafani za brendiranu vodu daju vam lepu čašu, a kada tražite česmovaču – dobijate, uz prekoran pogled kelnera – vodu iz “senfare“.

Brendirana voda je mamac za budale , dokaz neverovatne moći televizije i reklamne mašinerije– pomislite kakvu nam to zdravu vodu nude kompanije koje proizvode nezdrava gazirana pića, ili fabrike nameštaja, ili proizvodjači kafe?

Sa druge strane, ideja da se život , a voda je život, upakuje u plastičnu ambalažu I prodaje, ( u zemljama u kojima postoji vodovod) predstavlja novu kolonizaciju, spektakularno ropstvo kome je teško odupreti se. Od pakovanja vode, do pakovanja vazduha, simbolički, samo je jedan korak, a iza svega stoji mega zarada. Vlasnici vode, jesu vlasnici naših života – oni imaju moć da nas ubede da bez njih , nema ni nas.

Strah sejan preko televizije, da ćemo se razboleti, ako ne poslušamo reklame, ono je što ovaj svet čini strašno bolesnim.

Za Blic Zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović

U najelitnijim svetskim restoranima, napravljenim po ukusu supermilijardera, o čijem nas životnom stilu mediji neprestano iveštavaju, služe se poslastice na kojima su zlatni listići od 24 karatnog zlata. To zlato predstavlja integralni deo poslastice, to jest- ono se jede. Upravo u tom malom detalju leži sva obest savremene kulture kojoj je novac, najveća vrednost.

Čemu bogatstvo, ako se ono ne vidi? Ono je sujetno poput najsujetnije žene, traži aplauz I potvrdu o svojoj veličanstvenosti, traži da bude primećeno I da postane predmet žudnje. Otuda sve mora biti spolja – a ako nešto I nije baš vidljivo golim okom, ako se ne može kao znak prikačiti na svog vlasnika – tu su mediji koji služe kao savremeni ofingeri. Svet mora da bude neprestano zabavljen slikama nedostižnog sjaja – od supersoničnih aviona, do ostrva, automobila, nakita, garderobe, hrane, pa čak I rodjendanske torte ukrašene hiljadama Svarovski kristala. Tako izgleda današnji džet-set.

Ipak, zlatni listići koji se jedu (iako nemaju nikakvog ukusa, osim ukusa obesti i cene) predstavljaju svojevrsno ludilo. Primitivizam, pre svega – jer se zlato jede pred drugima – u kafani – džaba pun tanjir zlatnih listova, ako to niko ne vidi. Sa druge strane, potreba da se proguta sopstvena finansijska moć, kako bi sama sebi laskala, potreba da se vlastita creva natrpaju najbukvalnijim simbolom bogatstva, mogla bi da bude veličanstvena tema za psihoanalizu.

I na kraju ta stvarna obest I simbolička moć – završava u toaletu. Svetlucanje onoga što posle obeda ostaje, pre nego što se pusti voda, treba dodatno da svedoči o izuzetnosti vlasnika, iako to niko ne vidi. Onaj koji jede zlato, paradoksalno, vidi svoj najsjajniji odraz kad pogleda iza sebe.