Mirjana Bobić Mojsilović

Za Blic Zabavu
Kontra
Mirjana Bobić Mojsilović

Zdravlje se ispostavlja kao treća najvažnija tema na zapadnoj polulopti (posle novca i seksa), pa otuda nije ni čudo što stranice interneta posvećene ovoj temi spadaju u najposećenije. Radi se o tome da su savremeni mediji nametnuli zdravlje – tačnije strah od bolesti, kao ključnu brigu savremenog čoveka – od kollono terapije, do detoksikacije preko stopala – savremeni konzument informacija o najnovijim dostignućima medicine, ali i o drevnim tehnikama za besprekorno zdravlje, jednostavno ne može da se opusti – opsednutost zdravljem, goni savremenog čoveka da neprestano razmišlja o tome šta jede, koliko vode pije, koliko vitamina i koliko grama zelenog čaja unosi dnevno u svoj organizam. Bavljenje ”svojim organizmom” tako postaje neka vrsta prinudne teme civilizacije znanja, a takozvano “varenje života” postaje opsesija savrermene kulture.

Želudac kao fokusna tačka jedne sistemske oblapornosti – koja i inače tera savremenog čoveka da hranom zatrpa svaku drugu glad, svodi ionako nesrećnu egzistenciju savremenog čoveka na nivo anatomije, histologije i mirkobiologije . Čovek je sve više samo telo, ali se ono sve više sada posmatra iznutra –a strah od mogućih bolesti visi nad glavom poput strogog razrednog starešine, i tera civilizaciju masovne komunikacije da neprestano osluškuje telesne funkcije, da se pipka i proverava da li je došao “red na nas”. Tako se, filozofski, život svodi na zastrašujuće očekivanje bolesti. Sa svih strana nešto preti – bacilli u gradskom saobraćaju, poljoprivredno djubrivo na voću i povrću, gljivice na žitaricama, hlor u vodi, antibiotici u mesu.

Ispostavljanje zdravlja kao ključne teme savremene kulture, u stvari je proizvelo jedan fascinantan fenomen –civilizaciju pacijenata, od koje živi moćna farmaceutska industrija.

Paradoks i leži u tome što je zdravlje uslov za srećan život, ali strepnja i strah uvod su u bolest – od depresije do raka. Tako se zatvara taj začarani krug , u kome, u ionako ubrzanom vremenu, ostaje vrlo malo prostora za ono što bi se moglo nazvati stvarnim životom, bez indukovanog straha i panike.

Za Politiku
Pogledi
Mirjana Bobić Mojsilović

Osma sednica - to je bio prvi direktan televizijski prenos političke borbe unutar komunističke partije, kome će tek istorija dodati šaku začina. Do tada, borbe nije ni bilo – najmanje iskoračivanje iz tračnica onoga što se nazivalo ideologijom – skupo se plaćalo “političkim padom”, pa i zatvorom. Nit’ je bilo ”pluralizma” , nit’ kritičke javnosti. Sa današnje tačke gledišta, Osma sednica je bila politički i medijski spektakl, mnogo godina pre nego što je direktan prenos skupštinskih zasedanja postao važna demokratska tekovina. Za mnoge gledaoce tog prenosa, i jedni i drugi bili su samo komunisti na vlasti , i teško da je iko, ko nije bio upućen u finese medjuljudskih odnosa u srpskom ogranku SKJ, mogao u tom trenutku da razluči i oko čega se oni kolju, i koja je suštinska razlika medju njima.

Ta razlika će se razviti tek kasnije.

Postoji, medjutim, nešto što svih ovih godina, predstavlja jednu logičku nejasnoću. Radi se o ideološkoj podeli na pobednike i poražene na Osmoj sednici - pobednici su proglašeni tvrdim komunistima i nacionalistima, dok su poraženi, nekako, uspeli za sebe da izdejstvuju status liberala i demokrata. Milošević je svih ovih godina proglašavan ideološkim čudom –em komunista, em nacionalista!

A to je contradictio in adjecto. Odlika komunista je da nikada ne talasaju bilo šta što bi moglo da rasplamsa nacionalizam – na toj ideji je počivala Titova država. Šta više, komunisti su se zdušno trudili da zatrpaju i zaravne sve nacionalne strasti – uzmimo, na primer , betoniranje Jasenovca. To je bio garant bratstva i jedinstva. Srpski komunisti su po tome bili i revnosniji od drugih – čak je i pevanje ”Oj, vojvodo Sindjeliću” u kafani, moglo da bude tema za novinski , pa čak i TV, kritički komentar kadrovika zaduženih za kulturu. U tom kontekstu treba posmatrati i reagovanje komunističkog režima SFRJ, na prve albanske demonstracije na Kosovu , neposredno posle Titove smrti. Preko toga se očigledno olako prešlo, da se ne bi uzburkavale strasti, i one i nisu bile mnogo uzburkane sve dok se Miloševiću nije omakla ona rečenica , osam godina kasnije, koja ga je katapultirala u prostor u kome obitavaju sve sami srpski sveci. A, tamo mu se dopalo. Tome su doprineli mediji , ali i probudjeni ”poetski mislioci”. Potonji dogadjaji napravili su od njega srpskog vožda, a njegov simbolički skiptar prostirao se i na televiziju, novine, i na ovaj list . On je leteo na krilima nacionalizma, ali ne i na krilima komunizma. Do duše, poslužio se komunističkom mašinerijom i iskustvom: a zar isto, po domino efektu, nisu uradili i Slovenci i Hrvati i Albanci?

Postoji nekoliko bar stvari koje su nespojive sa svetonazorom tvrdokornog komuniste – tvrdokorni ne podnosi, pre svega, nacionalizam vlastitog naroda; uvek insistira da se prvo počisti u sopstvenom dvorištu (čuvena maksima srpskog komunizma!) ; kontroliše sve medije, i ne može da zamisli opoziciju na slobodi. I , koliko god bili kritični prema Miloševiću, moramo priznati da su u vreme njegove najveće moći i uspona, onda, kada su i gajbice za paradjz u piljarama ukrašavale njegove slike, prvi put postojali opozicioni (do duše malobrojni) mediji. Sa komunistima, pa čak ni sa onima koji sebe nazivaju liberalima, to nikada nismo doživeli. Jer, komunizam je toliko narcisoidan – jednostavno, ne podnosi konkurenciju.

Milošević je poslednji put bio komunista, pre nego što nas je “ubila (njegova) prejaka reč”. Posle toga, svaka konkurencija na političkoj sceni bila mu je smešna.

Istinski nastavljači Miloševićeve komunističke faze sa Osme sednice, odnosno pravi titoisti , još uvek su aktivni i glasni samo na srpskoj javnoj sceni.

Ali, nisu u SPS.

Novi brend ambasador za čuveni liker Koantro je još čuvenija, svetski poznata striptizeta Dita Fon Tiz. U svetskim medijima je ovih dana proglašavaju ”ikonom stila, čak većom i od Kejt Mos”. Ali, u PR informaciji koja je poslata medijima, primetno je izbegavanje pominjanja njenog osnovnog zanimanja – striptizeta. Kaže se da je čuvena po svojoj specifičnoj senzualnosti, po provokativnoj gracioznosti, po peroformansu u koktel čaši, u kome kombinuje ekstremnu rafiniranost sa odvažnom senzualnošću.

Devojka je koantroverzna, bez sumnje, ali ovaj oprez u definisanju njenog javnog dela može dosta da govori o prirodi savremene kulture, o njenom licemerstvu i dvostrukim standardima. Jer, pomenuta “ikona stila”, ima jedno zanimanje u kome je dostigla vrhunac – ume da se svlači. Ona je, savremenim globalnim rečnikom rečeno – performer, to jest zabavljač. Što strip-tiz, inače nekada sramotno zanimanje, stavlja u red umetnosti, u nešto izmedju baleta i glume , a to je uostalom, savršenoj striptizeti i donelo status svetske zvezde. Dita Fon (strip) Tiz, tako postaje simbolički granični kamen izmedju ”moralnog i nemoralnog” u kulturi koja je , i inače, novac i telo stavila na pijedestal. Upravo je zato, nepominjanje strip-tiza u ovom saopštenju, pokušaj de se koantro i njegova koantroverzna promoterka učine manje kontroverznim.

U globalnoj kulturi u kojoj su hard –porn glumice postale svetske zvezde i milijarderke, u kojoj je industrija tela i erosa mulitimilionski biznis, u kojoj je svlačenje -prečica za instant uspeh, a genitalna zona njena fokusna tačka, nema više ničeg neobičnog i ničeg novog.
Dita sada reklamira liker. Liker je slatko piće, pa ova opšta ušećerenost godi kampanji , ali godi i Diti. Jedina kontroverza u ovoj priči, očigledno, jeste činjenica da su se i Dita i proizvodjač likera odjednom postideli strip-tiza. A to je samo dokaz više da je ova kultura, sa svim svojim kontroverzama, u stvari – puritanska.