Mirjana Bobić Mojsilović

”…Ako želiš ljubavnika,

Učiniću sve da me pitaš da to budem ja

I ako želiš neku drugu vrstu ljubavi

Nosiću masku za tebe

Ako ti treba partner

Uhvati moju ruku

Ili, ako želiš da me udariš u gnevu

Evo me

Tvoj sam…

I ako ti se prispava na trenutak

Na putu

Ja ću da te vodim

I ako želiš da radiš sama, na ulici

Ja ću da se sklonim

Ako želiš oca za svoje dete

Ili bi samo da se sa mnom šetaš

po pesku

Tvoj sam …”

Leonard Koen ”I’m your man”, prevela sa engleskog MBM

Pesma je objavljena u romanu ”TVOJ SAM”

HALIL DŽUBRAN

I ON reče:

VAŠA DECA NISU VAŠA DECA

ONI SU SINOVI I KĆERI ČEŽNJE ŽIVOTA ZA SAMIM SOBOM.

ONA DOLAZE KROZ VAS, ALI NE OD VAS

I PREMDA SU S VAMA; NE PRIPADAJU VAMA

MOŽETE IM DATI VAŠU LJUBAV,

ALI NE I VAŠE MISLI

JER ONA IMAJU VLASTITE MISLI.

MOŽETE OKUĆITI NJIHOVA TELA,

ALI NE I NJIHOVE DUŠE

JER NJIHOVE DUŠE BORAVE U KUĆI OD SUTRA

KOJU VI NE MOŽETE POSETITI

ČAK NI U VAŠIM SNOVIMA.

MOŽETE SE UPINJATI DA BUDETE KAO ONI,

ALI NE TRAŽITE OD NJIH DA BUDU POPUT VAS

JER ŽIVOT NE IDE UNATRAG,

NITI OSTAJE NA PREKJUČE .

VI STE LUKOVI

SA KOJIH SU VAŠA DECA ODAPETA KAO ŽIVE STRELE.

STRELAC VIDI METU NA PUTU BESKONAČNOSTI

I ON VAS NAPINJE SVOM SNAGOM

DA BI NJEGOVE STRELE POLETELE BRZO I DALEKO.

NEKA VAŠA NAPETOST U STRELČEVOJ RUCI, BUDE ZA SREĆU

JER, KAO ŠTO ON LJUBI STRELU KOJA LETI,

ISTO TAKO LJUBI I LUK KOJI MIRUJE

Zorica Simović

POKAJNIČKA

MNOGO SAM LUTALA

MNOGO GOVORILA

PREMALO ĆUTALA

JOŠ MANJE TVORILA

PREBLAGI , PRAŠTAJ

SVA TA TUMARANJA

I OD NERADA

DUGA ODMARANJA

PRAŠTAJ SIJASET

PREOŠTRIH SUDOVA

RETKO NA NJIVU

IZNETIH PLUGOVA

ŽEDNOM DA L’ DADOH

VODE PITKE

ZAORAH SAMO

BRAZDE PLITKE

NEŠTO MI SAPUĆE

MUĆNI KEFALO

AL DOSTA VEKA

PROTRČALO

ZA ONO ŠTO MI

PREOSTAJE

VALJDA BIH MORALA

DA SE POKAJEM

I TO MI VAZDA

MUKU STVARA

AL DOTERALO

DO DUVARA

ŠTA ĆEŠ GUKNUTI

U ONOM ČASU

KAD ZAPITAJU

GDE SI BILA

TI UMNA GOSPO

ŠTA SI ČINILA

U ŠTA SI VREME

PROTRAĆILA

ZUREĆ U NEKU

NA KRPI ŠARU,

KRAJ TELEFONA,

NA BAZARU

TROŠEĆI REČI

TO DIVNO SEME

NA NEKE VRLO

BITNE TEME

KOL’KO SI PUTA

GOSPO MILA

NOŽICOM NEŽNOM

ZAKORAČILA

NA PUT PODVIGA

NA STAZU SPASA

A REKLI SU TI

GDE SE BELASA

KROZ TAMU VEKA

KROZ OBLAK DIMA

ZNALA SI DOBRO

DA JE IMA

ZNALA SI MILA

I DA SVE DRUGO

ZANOSI ČULA

NE TRAJE DUGO

I ZAŠTO ONDA

KRUNO STVARANJA

IZABRA SITNA

SLATKA KALJANJA?

ZAR NE POŽALI

ZRNO SVETOSTI

ZAR TI ZAFALI

ONE SVETLOSTI

KOJA SVAKOME

LJUDSKOM STVORU

TREPERI NEŽNO

NA OBZORU

POGLEDAJ ONE

TIHE I SMERNE

RADOSTI NJINE

NEIZMERNE

PA SE UGLEDAJ

I ZASTIDI

A SVE TO ONAJ

KO TREBA VIDI

NE BRINI ZA SVE

ŠTO JE BILO

IMA KO ĆE TI

RAZVITI KRILO

DA I TI PODJEŠ

U SUSRET SJAJU

ŠTO OBITAVA

U BESKRAJU

Šarl Aznavur

Il faut Savoir

Baš tad se smejati, treba znati

Kad najbolje odlazi polako

Kad samo najgore može da nas prati

U životu u kome, plakati je lako

Šta košta nek košta, treba znati

Dostojanstvo svoje čuvati

Bez obzira kol’ko treba da se plati

Ići bez osvrtanja, treba znati.

Pred srećom koja neće da se vrati

Pred sudbinom razoružani, mali

Sakriti suze, treba znati

Al’ moje srce I ja, nismo znali

Kad ljubav postane neuslužna

Napustiti taj sto, treba znati

Pre nego što postane jadna, ružna

I otići tiho, bez buke da nas prati

Ispod maske svakodnevnog, treba znati

Sakriti patnju što plavi

I zauzdati krike mržnnje

Koji su poslednje reči ljubavi

Treba znati, hladan ostati

I utišati srce koje umire

Sakriti da te volim, na licu koje pati

Ali, ja nisam znao i neću znati.

Prepevala sa francuskog MBM

Pesma je objavljena u romanu Majke mi, bajka

Tove Ditlevsen.

Večno troje

Dva čoveka na svetu

s kojima se ukršta moj put postoje

jedan je onaj koga ja volim

drugi voli sve što je moje

Jedan,

u mojim snovima večno živi

I čuva ga moj mračni um

drugi,

pred mojim srcem stoji samo

A ja ga nikada ne puštam tamo

Jedan je bio samo tren prolećne nade,

proćerdane sreće dah

drugi mi ceo svoj život dade

a, ne uzvratih mu ni sat.

I , jedan živi u mojim pesmama

gde je ljubav slobodna i vrela, poput krvi

drugi je onaj sa dosadnim danima

gde su svi snovi isušeni i sve se mrvi

Izmedju ovo dvoje sve žene pate, žude

Da budu u ljubavi, s voljenim, i čisto

Ali, samo jednom u svakih sto godina bude

Da se to dvoje spoje u isto

Prepevala sa engleskog MBM

Kao što nam deca u suzama

Donose svoje igračke na popravku

Ja dadoh moje slomnjene snove Bogu

Jer boljeg prijatelja naći ne mogu.

Ali umesto da ga ostavim

Da svoj posao radi na miru

Muvao sam se okolo i pomagao

Učeći ga da radi u mom maniru

”Mnogo si spor”, bio sam ljut

Iz ruku sam počeo da mu ih vadim

”Dete moje, šta sam mogao ” , reče on

”Kad me nisi me pustio da radim” .

anonimni autor

prepevala sa engleskog MBM

Ako možeš da vidiš uništeno delo svog života

I, bez i jedne reči ponovo da ga gradiš.

Ili, bez uzdaha i protesta

Podneseš gubitak onoga što si dugo čekao.

Ako močeš da budeš zaljubljen,

Ali ne i lud od ljubavi.

Ako možeš da budeš jak, a da pritom ostaneš nežan,

Da ne mrziš one koji tebe mrze,

A da se ipak boriš i da se braniš.

Ako možeš da čuješ kako tvoje reči

izvrću nevaljalci da razdraže glupake,

I, da slušaš kako luda usta o tebi lažu,

A da sam ne kažeš ni jednu laž.

Ako možeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi,

Ako možeš da budeš skroman

Ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza

I da te dve varke podjednako primiš

Onda će svi kraljevi, slava i pobeda

Biti tvoji poslušni robovi

I što je veće od svake slave i svih kraljeva,

Bićeš čovek, sine moj.

LOUIS UNTERMEYER

Nisi me osvojila ti, nego ta ljubav, ta slika

Ljubavi koja stoji protiv moje volje i prži

Medju nama su samo poznate žaoke sukoba i navika

Ali, to eećanje me još uvek drži.

Ne volim tebe Nego samo ono što je bilo, oblik

senku svih ljubavnika mrtvih

zbog koje izgledaš kao mlada, pamtim tvoj lik

I napišem ti poneki stih

S tobom ja živim, u tvojim rukama dišem

Bićeš to ti, i kad te ne bude bilo, što da lažem

Ali ima jedan san zbog koga pišem

Jedno milo ime koje ne smem da kažem

To je zlatni zov, taj talas sjajni

Zastava koje će zbog mene vijoriti

samo lepota opasna i mračna, puna tajni

Ali,, to nisi ti

prepevala sa emgleskog MBM

pesma je objavljena u romanu SRCE MOJE

Još jedno monstruozno ubistvo u Novim Banovcima u kome su iskasapljeni i obezglavljeni jedno dete i jedan mladić, šokiralo je Srbiju. Posle nedavnog masakra koji je u jednom selu počinio drugi psihopata pobivši devet ljudi, ovaj novi zločin ponovo je pokrenuo brojna pitanja, a pre svega ono o tome kako su nam zakoni slabi i kako ljudi-tempirane bombe slobodno šetaju svuda oko nas.

Medjutim, čini se da je izveštavanje medija o ovim zločinima, fenomen po sebi. Naime, ovakve tragedije neretko se koriste za obračune sasvim druge vrste. U jednim novinama je , onako usput, objavljeno da je koljač iz Novih Banovaca, osim što je bio narkoman i član satanistističke sekte ”bio prijatelj Čede Jovanovića”. Upravo taj detalj samo je još jedan kamenčić u mozaiku naše javne scene – on govori o satanističkoj prirodi naših medija, koja dobija neverovatne razmere.

Borba protiv političkih protivnika ovde se vazda smatrala poljem nevidjenih mogućnosti, poljem u kome je sve dozvoljeno. U vreme kada su mediji postali bičevi u rukama političkih stranaka,”sva sredstva” podrazumevala su paljbu iz arsenala ličnih stvari – ljudi (političari) su bili javno sramoćeni zato što nemaju decu – ljudi bez dece u trenutku jakih nacionalnih strasti bili su predstavljeni kao gubitnici ili kao opasni likovi zato što nemaju šta da “žrtvuju” za svoje političke ideje! Bili su izvrgnuti ruglu i zato što vole mačke – jer voleti mačke predstavlja nešto bolesno i nastrano, šta li?!? Novine su im se smejale zato što su debeli ili stari. Ili zato što su žene, a žene je najlakše vredjati tako što im se napiše da su babe, i tome slično.

Ipak, ovakav slučaj indirektnog mračnog marketinga, ovakve okolišne, a time i morbidnije optužbe, još nismo imali. Možemo voleti Čedu Jovanovića, ili se sporiti sa njegovim političkim stavovima, kritikovati njegove javne nastupe, jednostavno – biti na drugoj strani, ali ako imamo mozga i zrnce poštenja – onda moramo da vidimo da ovaj ”detalj” govori o predjenoj crti. Dovodjenje jednog monstruoznog ubice u vezu sa Čedom Jovanovićem, zato što je, ubica, bio prvi komšija čoveka kod koga je Čeda dolazio u goste, gotovo da ima obrise satanizma. Jer, tako se implicira, po sistemu – s kim si takav si, da je ,nekako, i lider LDP, simbolički u vezi sa narkomanima, satanistima i ubicama male dece. Nekome se to učinilo kao zgodna veza.

Kad je grozno, neka bude još groznije – domaći mediji pokazuju vlastiti vampirizam – kao da je malo užasa i krvi, raskomadanih tela – treba dodati začin koji će raspametiti čitaoce. Taj detalj je ovoga puta bio- usputno pominjanje Čede Jovanovića u ovoj morbidnoj priči, jer se to nekome učinilo politički zapaljivo. Poruka je jasna – nemojte glasati za Čedu jer se on druži sa ljudima koji se, komšijski, druže sa ubicama!

To se zove satanizacija – olako pominjanje jednog političara samo zato što je bio rado vidjen gost u Novim Banovcima , predstavlja morbidnu priču o našoj javnoj sceni. Na njoj sve postaje predmet , ali i sredstvo, političke borbe.

Zloupotreba tragedija u političke svrhe, medjutim, vazda se ispostavljala kao marketinški efekat koji donosi brze rezultate. Toga smo se nagledali. Ali se i vraćala kao bumerang onima koji su sa njom najviše računali.

Osma sednica - to je bio prvi direktan televizijski prenos političke borbe unutar komunističke partije, kome će tek istorija dodati šaku začina. Do tada, borbe nije ni bilo – najmanje iskoračivanje iz tračnica onoga što se nazivalo ideologijom – skupo se plaćalo “političkim padom”, pa i zatvorom. Nit’ je bilo ”pluralizma” , nit’ kritičke javnosti. Sa današnje tačke gledišta, Osma sednica je bila politički i medijski spektakl, mnogo godina pre nego što je direktan prenos skupštinskih zasedanja postao važna demokratska tekovina. Za mnoge gledaoce tog prenosa, i jedni i drugi bili su samo komunisti na vlasti , i teško da je iko, ko nije bio upućen u finese medjuljudskih odnosa u srpskom ogranku SKJ, mogao u tom trenutku da razluči i oko čega se oni kolju, i koja je suštinska razlika medju njima.

Ta razlika će se razviti tek kasnije.

Postoji, medjutim, nešto što svih ovih godina, predstavlja jednu logičku nejasnoću. Radi se o ideološkoj podeli na pobednike i poražene na Osmoj sednici - pobednici su proglašeni tvrdim komunistima i nacionalistima, dok su poraženi, nekako, uspeli za sebe da izdejstvuju status liberala i demokrata. Milošević je svih ovih godina proglašavan ideološkim čudom –em komunista, em nacionalista!

A to je contradictio in adjecto. Odlika komunista je da nikada ne talasaju bilo šta što bi moglo da rasplamsa nacionalizam – na toj ideji je počivala Titova država. Šta više, komunisti su se zdušno trudili da zatrpaju i zaravne sve nacionalne strasti – uzmimo, na primer , betoniranje Jasenovca. To je bio garant bratstva i jedinstva. Srpski komunisti su po tome bili i revnosniji od drugih – čak je i pevanje ”Oj, vojvodo Sindjeliću” u kafani, moglo da bude tema za novinski , pa čak i TV, kritički komentar kadrovika zaduženih za kulturu. U tom kontekstu treba posmatrati i reagovanje komunističkog režima SFRJ, na prve albanske demonstracije na Kosovu , neposredno posle Titove smrti. Preko toga se očigledno olako prešlo, da se ne bi uzburkavale strasti, i one i nisu bile mnogo uzburkane sve dok se Miloševiću nije omakla ona rečenica , osam godina kasnije, koja ga je katapultirala u prostor u kome obitavaju sve sami srpski sveci. A, tamo mu se dopalo. Tome su doprineli mediji , ali i probudjeni ”poetski mislioci”. Potonji dogadjaji napravili su od njega srpskog vožda, a njegov simbolički skiptar prostirao se i na televiziju, novine, i na ovaj list . On je leteo na krilima nacionalizma, ali ne i na krilima komunizma. Do duše, poslužio se komunističkom mašinerijom i iskustvom: a zar isto, po domino efektu, nisu uradili i Slovenci i Hrvati i Albanci?

Postoji nekoliko bar stvari koje su nespojive sa svetonazorom tvrdokornog komuniste – tvrdokorni ne podnosi, pre svega, nacionalizam vlastitog naroda; uvek insistira da se prvo počisti u sopstvenom dvorištu (čuvena maksima srpskog komunizma!) ; kontroliše sve medije, i ne može da zamisli opoziciju na slobodi. I , koliko god bili kritični prema Miloševiću, moramo priznati da su u vreme njegove najveće moći i uspona, onda, kada su i gajbice za paradjz u piljarama ukrašavale njegove slike, prvi put postojali opozicioni (do duše malobrojni) mediji. Sa komunistima, pa čak ni sa onima koji sebe nazivaju liberalima, to nikada nismo doživeli. Jer, komunizam je toliko narcisoidan – jednostavno, ne podnosi konkurenciju.

Milošević je poslednji put bio komunista, pre nego što nas je “ubila (njegova) prejaka reč”. Posle toga, svaka konkurencija na političkoj sceni bila mu je smešna.

Istinski nastavljači Miloševićeve komunističke faze sa Osme sednice, odnosno pravi titoisti , još uvek su aktivni i glasni samo na srpskoj javnoj sceni.

Ali, nisu u SPS.